Kolektivno negiranje, relativizacija ili opravdanje genocida kao pretežni odnos ovdašnjeg društva prema najtežem zločinu od Drugog svetskog rata na evropskom tlu, zapravo je utemeljeno na ideji koju u drugostepenom odnosu prema tom masakru izražavaju.
Reč
je o nepristajanju na kolektivnu odgovornost za genocid nad
srebreničkim muslimanima koje je zasnovano na kolektivnom pristajanju da
slučaj bude baš takav. To je kontradiktornost u koju se zapada
posledično – iz laži, prevara, nametanja službenih verzija događaja od
strane grupe odgovornih pojedinaca, čije su zadnjice u velikom problemu,
ukoliko se istina o njihovim ulogama, politikama, ideologijama otkrije i
postane očigledna do mere koju jedino zaslužuje.
Narod
koji izgleda kao da je identifikovan sa svojim zločincima, svojevoljno i
oberučke, iznutra je duboko izmanipulisan i oštećen najpre samim
genocidnim činom, pa sledstveno odmah potom njegovim opravdanjem,
takoreći objašnjenjem o nužnosti preventivnog zločina zarad samoodbrane,
nakon čega prevlast u odnosu zauzima relativizacija i sakrivanje
razmera masakra.
I
taj krug se u stvarnosti nesaznajnog i nesuočenog postgenocidnog
društva neprestano okreće. Okreću ga, razume se, političke elite, čija
karijera traje najmanje 23 godine, a sudeći prema rezultatima predanog
rada na zataškavanju sopstvene odgovornosti, trajaće bar još toliko.
Portparol Slobodana Miloševića imao je te 1995. godine, kada je država
Srbija inspirisala, finansirala, pomagala srebrenički genocid – 31
godinu. Ivica Dačić danas ima 52 godine, i kao i tada, i sada je u punoj
snazi. Zreo i iskusan političar, najčešće se opisuje u Srbiji, gde na
izborima regularno osvaja dovoljan broj glasova da bude prilepak i lepak
vlastima. Svim postgenocidnim vlastima, pa i onim koji su izveli
navodnu revoluciju, petooktobarsku. Nikada lustriran, uvek mogući i
realizovani partner. U privilegiji da ne mora da se opravdava, baš kao i
genocid, zločin koji je inspirisao i u kojem je u najmanju ruku
saučestvovao režim čiji je portparol bio, Dačić i danas ne odstupa od
ratno zločinačke propagande, prilagođene uslovima u kojima više nije u
prilici da svojstvenim huškanjem iza sebe ostavlja mrtve. Samo pokradene
i unesrećene prošlošću koju im je na svoj način upriličio, dao doprinos
i stavio pečat.
NJegov
tadašnji ratno huškački drugar, četiri godine mlađi, Aleksandar Vučić,
još predaniji, kada je reč o javnim nastupima inspirisanja sirotinje i
nesrećnika na genocid, sprovođenje etničkih čišćenje i zločina, danas mu
je nadređeni. Direktni naslednici dvojice najbolesnijih umova u novijoj
istoriji, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, dočekali su i ovu
godinu, još jednu julsku nedelju obeležavanja godišnjice genocida nad
srebreničkim muslimanima, na vlasti.
Koliko
je to ludački – trljaju se oči i sleže ramenima u neverici usled
nemogućnosti shvatanja takvog ishoda. Jer, kada se postavi pitanje šta
građani Srbije misle o genocidu, neizbežno je u prvom planu ovaj
genocidni, odnosno postgenocidni dvojac na vlasti. Sa svim svojim
bogatstvima stečenim tada, umnoženim i sačuvanim u čekanju dopiranja do
apsolutne vlasti. Zahvaljujući svojim drugovima iz politički
neprijateljskog tabora po svim, osim po pitanju negiranja genocidnog
karaktera države (i podrazumevajućeg lopovluka), došli su i do priliva
svežeg, najnovijeg bogatstva, dobijenog sa pozicije prisvajanja
neprikosnovene vlasti. Čak su doživeli i očekivanja da će se pokajati,
dobili priliku da se sa pozicije vlasti operu za sva zlodela u kojima su
pre dvadeset godina mlađi političari vatreno učestvovali.
Ali,
ove zaigrane političke hulje ne odustaju. Ne odstupaju od sebe samih,
upravo zato što su autentični inspiratori na najveći masakr koji neki
narod može imati u iskustvu. Ubiti zbog vere i nacionalnosti, satreti u
korenu, uništiti gen. Koliko se daleko može odmaći od takve ideologije,
pa čak i 23 godine posle. Ne daleko, jasno je, kada je već iskustvo to
moralo da pokaže. Sve dalje je samo posledica tog uzroka, i tako će biti
i u budućnosti.
NJihove
su žrtve sada samo građani kojima vladaju, doduše, bili su i tada, ali,
ipak, prioritet su te 1995. godine, kao i tokom celih devedesetih,
imali oni na čija brutalna ubistva su pozivali. Genocid se danas,
srećom, vratio kući. Sprovodi se na drugačiji način, ubijanjem volje i
daljim uništavanjem uslova za iole pristojan život, bežanjem iz države,
zakopavanjem svakog smisla. Daljim uništenjem sopstvene nacije. A, to,
sasvim sigurno niko nije zaslužio, pa ni narod koji bira genocidni
dvojac na vlasti da ga vodi dalje u propast i koji ni posle više od
dvadeset godina nikakve pouke i zaključke o sopstvenom interesu nije
izvukao.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése