Ciljevi ovog tranzicionog procesa su jasni: stvaranje pluralističkih
demokratija, baziranih na vladavini prava i poštovanju ljudskih prava i
diverziteta […]
Opasnosti od neuspeha procesa tranzicije su
raznovrsne. U najboljem slučaju, oligarhija će vladati umesto demokratije,
korupcija umesto vladavine prava, a organizovani kriminal umesto ljudskih
prava. U najgorem slučaju, rezultat bi mogao biti ‘plišana obnova’ totalitarnog
režima.“
– (Rezolucija 1096 (1996) o merama otklanjanja
nasleđa bivših komunističkih sistema, Parlamentarna skupština Saveta Evrope)
Moja
porodica je žrtva titoističkog komunističkog sistema, ali je i
dan-danas žrtva ‘demokratskog’ sistema u Srbiji, koji održava
kontinuitet sa sistemom zasnovanim na mržnji i netrpeljivosti. Biću
srećna ako se dokaže suprotno. Iznošenje istine o oslobodiocima je
najčešće etiketirano kao „fašizam“, „revizionizam“ i „revanšizam“.
Zabrinjava činjenica da te etikete i zamene teze nikada nisu izašle iz
upotrebe.
Primer
moje porodice ilustruje način na koji su žrtve totalitarizma u Srbiji i
dalje lišavane sudske zaštite i protivzakonito kažnjavane.
Moj
pokojni deda Dušan se nije bavio politikom i nije nosio uniformu.
Pripadnici organa vlasti, konkretno Ozne, već u februaru 1945. godine su
streljali dedu na nama i dalje nepoznatoj lokaciji, bez sprovedenog
postupka i bez presude. Porodici sa razlogom nikada nije predato telo,
niti umrlica. Sve su to bile i ostaju povrede međunarodnih konvencija –
zločini. Tek par meseci kasnije doneti su isfabrikovani akti o
konfiskaciji protiv mrtvog čoveka, čija celokupna imovina je u trenutku
smrti silom zakona već bila prešla na jedinog naslednika, mog oca.
Konfiskacija je sporedna kaznena mera uz osuđujuću presudu i lična mera
neodvojiva od konfiskata. Ovde nije bilo osuđujuće presude, niti
konfiskata. Bilo je samo gole kazne, koja i nakon sedam decenija
faktički ostaje na snazi.
Moj
otac je sa nepunih četrnaest godina postao ‘sin narodnog neprijatelja’.
Čim je mogao, emigrirao je, ali njegov dosije svedoči o tome da ga je
služba pratila i u inostranstvu. Deda i otac su zakonski rehabilitovani
kao žrtve ideološko-politički motivisanog progona i nasilja. Između
ostalog, rehabilitacioni sud je utvrdio da je mom ocu povređeno pravo na
mirno uživanje (nasleđene) imovine.
Rehabilitacijom
je za državu nastala obaveza da nadoknadi štetu za protivzakonito
oduzetu imovinu, po tržišnoj vrednosti. Država, međutim, nastavlja
nedozvoljeno mešanje u privatnu imovinu građana. Sudska praksa pokazuje
da se u situacijama podržavljenja u kojima je pravni osnov otpao ili gde
nikada nije postojao, neposredno primenjuje čl. 1 Protokola br. 1 uz
Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Takođe, ne mogu da se primenjuju
posebni zakoni koji oduzimanje tretiraju kao da je bilo zakonito. U
slučaju žrtava političkog progona, sud koji je inače nadležan u tim
predmetima, jednostavno ustupa nadležnost organu izvršne vlasti.
Tako
je mom ocu sud jedino priznao pravo obraćanja Agenciji za restituciju.
Iako su sve činjenice iz rehabilitacije nesporne, sud smatra „da je
sporna imovina oduzeta po propisima o konfiskaciji“!? Ovde, međutim,
uslovi za nadležnost Agencije nisu ispunjeni: bivši vlasnik u trenutku
podržavljenja je bio moj otac, a ne moj deda. Protiv mog oca nije donet
nijedan akt. Zakonska rehabilitacija je dokaz da je imovina oduzeta bez
pravnog osnova, te država nikada nije bila zakonit vlasnik, iako
Agencija ima drugačiji pogled. Vansudska kontrola se vrši tako što
izvršna vlast odlučuje o tome na koji način, kada, u kom iznosu i da li
će uopšte obeštetiti rehabilitovana lica i njihove potomke.
Preko
Agencije za restituciju se vrši legalizacija otete imovine. Poseban
zakon derogira Ustav i državi sistemski omogućava dalje mešanje u
imovinska prava građana i ostvarivanje ogromne imovinske koristi. Stav
suda, da se radi o „propisnom“ oduzimanju iako nema pravnog osnova,
dodatno narušava pravnu sigurnost i izvesnost.
U
današnjoj Srbiji su ubistvo i pljačka prihvaćeni kao „legalan“ način
sticanja imovine od strane države. „Neprijatelji“ ostaju bez sudske
zaštite i izloženi su sekundarnoj viktimizaciji.
Ustavni
sud Srbije može da vrati stvari u pravni okvir. Ustavna žalba koju je
podneo moj otac, kao i moja Inicijativa za pokretanje postupka za ocenu
ustavnosti Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, sa predlogom
za izdavanje privremene mere, jeste test za vladavinu prava. Uprkos
svemu, Ustavni sud može da spreči dalju „plišanu obnovu“ totalitarizma,
koju rehabilitovane žrtve komunizma odavno osećaju na svojoj koži.
Ostaje pitanje da li će smeti.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése