Oldalak

2019. december 15., vasárnap

Délvidék balkanizációjának, hanyatlásának okai és megnyilvánulásai



Az „1389” nevű szélsőséges nacionalista szerb mozgalom két évvel ezelőtt megtartott Délvidék-ellenes tüntetése (fotó: T. Lovreković, alo.rs) 

Az érvényben levő szerb alkotmány a szerbek kétszeres: nemzeti és polgári privilégiumait emeli ki.

Erre mutatott rá Julijan Tamaš, az Újvidéki Egyetem Bölcsészettudományi Karának tanára a Vajdasági Klub Tanácsának Újvidéken megtartott ülésén.
Beszédében egyebek között kiemelte, hogy Szerbia – miközben azt a látszatot igyekszik kelteni, hogy az európaiság útjára lépett – mindent megtesz annak érdekében, hogy eltávolodjon Európától.
Ennek következményeként
Vajdaságban is az, ami európai volt, gyorsított ütemben balkanizálódik,
utalt rá Tamaš.
Továbbá kihangsúlyozta, hogy Szerbiában lobbi csoportok által zajlik az állami intézmények elszerbesítése. Az aktuális hatalom a kisebbségpolitikáját a Vajdaságban élő nemzeti közösségek anyaországaival kötött megállapodások alapján alakítja.
A hatalmat immár csak egy nép “funkcionális analfabétái” gyakorolják, és kizárólag őket illeti meg a gazdagodás privilégiuma, ami teljesen nyílt és gátlástalan formát öltött még a Milovišević és Šešelj uralma alatt, persze az elszegényedett nép kárára, mondta Tamaš, majd feltette a kérdést:
Vajon ismer-e valaki olyan oligarchát, aki a nemzeti kisebbségek soraiból került ki? (Mi ismerünk délvidéki magyar oligarchákat: a VMSZ-es csúcskáderek és köreik között találhatók, de értjük a kérdés lényegét – F. F.)
Hozzáfűzte:
a délszláv háborúkban elesettek között kicsi azoknak a száma, akiknek “ić”-re végződött a vezetékneve,
de ugyanakkor az ún. harcosnyugdíj igénylői között szinte kizárólag “ić”-re végződő vezetéknevű személyek találhatók.  
A Vajdaság autonómiájának megszüntetéséhez vezető miloševići “antibürokrata forradalom vívmányait” kihasználta a Milošević után következő összes politikai garnitúra, szögezte le Julijan Tamaš.
(danas.rs nyomán)
https://delhir.info/2019/12/15/delvidek-balkanizaciojanak-hanyatlasanak-okai-es-megnyilvanulasai/


Balkanizacija Vojvodine

Opšte poznate životne istine svakodnevno su nam pred očima i nema potrebe ponavljati ih.

Balkanizacija Vojvodine 1

Takve su dublje životne istine: danas Srbija sve čini da se navodno evropeizuje, a faktički, praktično, čini da u Evropu nikada ne uđe. I ono što je bilo od Evrope u Vojvodini, balkanizuje se, praksom korak napred, dva koraka unazad.
Kratko, na delu je istorijska regresija. Svoju državnost temelji, nakon raspada antifašističkih tekovina Drugog svetskog rata, na vizantijskoj staroj Srbiji, kraljevini Nemanjića i svetosavlju kada je prvo primila krunu iz papskih ruku, da bi postala kraljevina, a potom na Dušanovoj carevini, despotovinama, kneževinama; pa opet kraljevini i, nakon Berlinskog kongresa 1878. kada Vojvodina nije deo Srbije; tzv. aneksiji Vojvodine Srbiji 1918. da bi danas aktuelna vlast govorila o „priključenju“ županija južne Ugarske Kraljevini SHS; od 1928. o Kraljevini Jugoslaviji i Aleksandru od Jugoslavije kao ujedinitelju, u stvari, na mađarskim iskustvima o akulturaciji i asimilaciji slovenskih manjina u civilizacijski superiornu mađarsku naciju.
Pokazalo se da kralj Aleksandar nije južnoslovenski ujedinitelj, kako to tvrdi Vuk Drašković, već srpski hegemon koji malobrojne slovenske zajednice, zajedno sa Nemcima i Mađarima, prevodi u status nacionalnih manjina, a crkvu – do tada opštenarodnu – stavlja u podanički položaj prema svetovnoj vlasti. Razdvajanje države od crkve danas jeste civilizacijska tekovina, ali ne i u Srbiji. Crkvi je vraćen politički uticaj na svetovnu vlast ukoliko to aktuelnoj svetovnoj vlasti odgovara.
Pitamo se: kojim je to društvenim institutima omogućena istorijska regresija Srbije danas?
Najkraći odgovor bio bi: aktuelnim Ustavom; postavljanjem nauke u položaj sluškinje politike; srbizacijom državnih institucija u Srbiji preko lobi grupa; zatiranjem kreativne pameti; promenom manjinske politike aktuelnih vlasti po modelu nagodbi Srbije sa matičnim državama nacionalnih manjina u Vojvodini koje su ekonomski dovoljno snažne da mogu finansirati svoje manjine u Vojvodini; dovođenjem vojvođanskog starosedelačkog srpskog življa u stanje apatije odnosno građana drugog reda. Krenimo redom:
1. Aktuelni Ustav definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
U početku već naglašava se dvostruka privilegija Srba, nacionalna i građanska, uz to u dve asimetrične pokrajine bez prava na međunarodni subjektivitet pokrajina. Umesto tekovine antifašističke borbe o pozitivnoj diskriminaciji nacionalnih manjina, umesto načela bratstva i jedinstva uvodi se načelo srpskog kalauza kojim više nisu na vlasti i „funkcionalno nepismeni“ svih nacionalnih zajednica, nego samo jednog naroda, srpskog, koji će nakon propasti SFRJ jedino moći da koristi privilegije države za bogaćenje što će postati transparentno u vreme Miloševićeve i Šešeljeve vlasti, bezobzirno, čak i na osiromašenju sopstvenog naroda.
Znate li nekog tajkuna pripadnika nacionalnih manjina? Ja ne znam. A ko je ginuo u ratu u kome „Srbija nije učestvovala“ postaje očigledno kada pogledate spiskove prezimena – najčešća su ona koja nisu na „ić“. Sada ti koji nisu učestvovali u ratu, a iz Srbije su i na „ić“ su, traže boračke penzije?! Uz to: zašto je ukinuta Vojvođanska akademija nauka i umetnosti u koju su birani po kriterijumima SANU u ono vreme zaista vodeća imena nauka i umetnika Vojvodine? Zašto je Vojvodini uskraćena zakonska mogućnost bavljenja naukom, a to je omogućeno svakoj firmi ili gradu u Vojvodini i Srbiji?
Tekovine Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ u ukidanju autonomije Vojvodine kapitalizovale su sve birokratske političke garniture nakon Miloševića, čak su ih još bezobzirnije ojačale.
2. Umesto da politika bude produžena izvršna ruka nauke, nauka postaje sluškinja politike kao nekada što je filozofija bila sluškinja teologije. Omogućio je to tzv istorijski redukcionizam. Iz sume svih činjenica što ih sadrži određena studijska situacija, biraju se poželjne činjenice za potkrepljivanje unapred smišljene za politiku poželjne hipoteze i nakon toga izvode proizvoljni zaključci, pojednostavljene ili falsifikovane „naučne“ istine.
Uz to koriste se metodologije jednih naučnih disciplina i primenjuju prema potrebi politike tako da se dobijaju razne politički upotrebljive „kaše“. Po načelu Papove adjunktivne teoreme tajnim glasanjem dve budale nadglasaju jednog pametnog i to je privid institucionalne demokratije, umesto da se preciznim zakonima smanjuju mesta neodređenosti u društvenim naukama i institucijama.
3. U institucijama, srpskim koliko i manjinskim, a posebno srpskim, aktuelne vlasti na finansijski i politički uticajna mesta imenuju ljude lojalne aktuelnim vlastima. Ti ljudi, obično su to grupe od pet/šest isturenih, dele pare sebi, objavljuju sebi knjige, prave izložbe, koncerte, biraju projekte, nagrađuju se međusobno. Lobi grupe nose u sebi svoje zavičaje i njih i u Vojvodini afirmišu, zanemarujući prostor u kome žive.
Primer je Matica srpska. Formirali su je kreativci i mecene orijentisani na unitarnu Srbiju, na srpsku sabornost, ali njihova dela potopljena su u poetiku prostora, ovog što ga nazivamo vojvođanskim. Danas u Matici srpskoj dominira crnogorsko/hercegovačka lobi grupa. Među sobom izdelila je već sve postojeće nagrade, pa izmišljaju nove; stvaraju se preko noći nove privatne ili nevladine organizacije i njima dele ogromne svote novca od ionako bedno finansirane kulture. U Matici srpskoj više nemate nijednog uticajnog člana na jakoj poziciji koji je starosedelačkog porekla.
Manjine su potpuno getoizirane i isključene iz Matice srpske, saterane u svoj geto, i tako getoizirane više se ne štampaju, ne nagrađuju na državnom nivou (i do sad je to bivalo retko, ali bivalo), upućene sami na sebe, osim ako snažnije matične države nisu preuzele brigu o svojim manjinama, kao što su Mađarska i Slovačka učinile. Oko Brankovog kola grupisana je krajiško/ojkačka lobi grupa.
U Društvu književnika Vojvodine apstraktni modernisti. U Novom Sadu novi zavičajci sa anonimnim novim „kreativcima“, nikom poznati. Samo su izvorni vojvođanski naučnici i umetnici ostali bez institucija finansijske podrške.
Nakon smrti V. Petrovića, A. Tišme, M. Antića, B. Ivkova, M. Markova, B. Kalavarisa, vojvođanski kreativci više nisu u javnosti vidljivi, svedeni na privatne radne prostorije. Poetiku prostora Vojvodine neguju još samo manjinski naučnici, pisci, slikari, muzičari, posebno oni sa finansijski snažnijim matičnim državama. Na primer, rusinska manjina, koja ni sama ne zna čija je, pre tri godine primala je tri miliona dinara za izdavačku delatnost; već sledeće godine dvesta hiljada; poslednje sto hiljada, a mesta na pokrajinskom štandu Sajma knjiga 2019. za njena skromna tri izdanja nije ni bilo mesta.
4. Sistematski republičke, pokrajinske, gradske i lokalne vlasti zatiru pamet. Nelojalni naučnici i umetnici šalju se u prevremene penzije, još u radnoj kondiciji isključeni su iz sistema finansiranja svoje osnovne delatnosti da ne bi kritički mislili i osporavali lažne ili falsifikovane istorijske „istine“ ili svakodnevice.
Umesto ljudima u radnoj kondiciji, na vrhuncu znanja i kreativnosti, novac za nauku i umetnost deli se deci koja još ne znaju ni osnovne prirodne zakonitosti a ne da procenjuju validnost društvenih tendencija. I to se opravdava brigom da deca na vreme „zavole“ nauku, a za to vreme primer im daju roditelji koji svakodnevno dokazuju da se napreduje u društvenom statusu lojalnošću stranci na vlasti ili muvanjem.
Umesto jednopartijskog sistema, u kome se ipak znalo kako se može napredovati, i pameću ne samo poslušništvom, umnožavaju se muvatori i prevaranti različitih stranaka koji se smenjuju na vlasti ali nemoralni primeri se i dalje kapitalizuju. Grade se objekti po kojima će političari biti upamćeni, a ne projekti koji šire trajna opšta dobra. Ozbiljna kultura se ismeva, život se svodi ne samo na TV nego i rijalitije koje živimo u stvarnosti. Čovek se namerno sluđuje da ne misli na bedu koja ga okružuje.
Osnovni problem je što Vojvodina ne može da se izbori u Srbiji ni za jednu posebnu izbornu jedinicu, a nije reč o pravu države Mađarske ili Srbije nad njenom državnom pripadnošću. Reč je o elementarnim ljudskim pravima.
Živimo svakodnevnu stvarnost kao kič, stabilizaciju u laži.
Julijan Tamaš je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu u penziji, akademik Nacionalne akademije nauka Ukrajine u Kijevu i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu
Izlaganje na sednici Saveta Vojvođanskog kluba 7. novembra 2019. u Novom Sadu

Nincsenek megjegyzések:

Megjegyzés küldése