DEJAN HAMPELIĆ: SVI SMO MI RADNICI GOŠE, A VLADARI LABANI

Što je vlast ugroženija, ona će biti nasilnija i agresivnija

 

 

Izvor: sandipointe.com

 

Bogdan Laban, foto: Magločistač

Subotica nikada nije bila toliko u fokusu srpske javnosti, pa i regiona, kao ovih dana kada je prvo grlo nešeg grada svom partijskom kolegi ponudilo betonske cipele i besplatan pregled krajnika. Šta je tačno prethodilo i šta je pravi razlog dobro poznate svađe koja se prošlog vikenda dogodila između gradonačelnika Subotice Bogdana Labana i Vladimira Polovine, u pivnici jednog subotičkog hotela, samo oni znaju i verovatno mi obični smrtnici potpunu istinu nikada nećemo saznati. Razumnom i racionalnom posmatraču sa strane je jasno da tu nije reč samo o plakatima koji su izlepljeni tokom noći u Subotici. Ima tu mnogo više od toga i svima je jasno da gradonačelnik, svestan svoje funkcije i situacije, sigurno nije ishitreno nudio svom kolegi te betonske cipele i čupanje grkljana na svoj, eto, suptilan način. Bilo kako bilo, ništa ga ne opravdava, jer iza svakog agresivnog napada na drugu osobu krije se uverenje da smo bolji od njega, što neretko predstavlja izraz gluposti ili ograničenosti. Preslušavši audio snimak, dolazimo do zaključka kako vlast u Srbiji vodi „unutrašnji dijalog“ kao i kako se obračunavaju međusobno oko zajedničkih koski. Ne samo što se funkcioneri vladajuće stranke ponašaju kao da su iznad zakona i vladavine prava, već se i institucije primoravaju da prikrivaju njihove postupke, a one nažalost na to i pristaju. Vlast je u Srbiji iznad zakona, svaki dan to vidimo na bezbroj primera, čitamo u naslovima ili osećamo na sopstvenoj koži. Mi, obični građani smo tu nižerazredna bića i zadovoljavamo se mrvama, taman da preživimo, kao da su oni birali nas a ne mi njih, jer vlast i narod moraju biti u korelaciji, ne mogu jedni bez drugih. Vlast gubi svaki smisao bez svojih podanika isto kao što je svakom stadu ovaca potreban neki čobanin ili mađarski pulin. Vlast je postala nasilna, a bojim se da bi, ukoliko se ovako nastavi, nasilje moglo i eskalirati. Što je vlast ugroženija, ona će biti nasilnija i agresivnija. Videli smo to u nekoliko navrata u proteklim godinama i videćemo ubuduće kako će se ponašati, ukoliko budu gubili vlast, kako će tada izgledati poslednji trzaji naprednjačke hegemonije.
Ovaj unutrašnji sukob u partiji, očigledno moćniji od države, pokazuje na koji način oni rešavaju međusobne razmirice. Priča o Labanu je zapravo slika ove vlasti. Ako se na ovaj način ponašaju prema članu sopstvene stranke, šta mogu očekivati obični građani koji to nisu ili drugačije misle? U civilizovanom društvu u ovakvim ili sličnim slučajevima, ostavka ili smena gradonačelnika se podrazumeva. U državi u kojoj postoji vladavina prava, tužilaštvo reaguje, jer pretnje smrću predstavljaju krivično delo.
Nije samo ova vlast nasilna, radilo se to i ranije, samo što je danas nasilje postalo rutinska stvar. I ranije su neposlušni stranački kadrovi vaspitavani nasilno i sve se to zataskavalo. I ranije su institucije ćutale i štitile partijske sluge i lokalne šerife. Da li bilo ko misli da će sada biti drugačije?

Izvor: rs.n1info.com (video screen shot)

Tu je i primer Goše koji je najprisutniji u šačici nezavisnih medija u Srbiji. Nikada Smederevska Palanka nije bila toliko “poznata” kao ovih meseci otkada radnici šinskih vozila u fabrici Goša štrajkuju. Naime, radnici Goše u proteklim godinama nisu dobijali platu, a radili su. Nisu im uplaćivani porezi i doprinosi iako je poslodavac po zakonu obavezan da to učini, a oni su i dalje radili, pa i bez zdravstvene zaštite. Negde u isto vreme je tadašnji premijer Srbije izjavio da smo neradnici i lenštine. Problem u Goši se u javnosti pojavio ove godine, tokom predsedničke kampanje, kada je jedan radnik izvršio samoubistvo zbog užasnog materijalnog stanja u kojem se nalazio, a ostali radnici su podstaknuti ovim događajem stupili u štrajk. Gladovali su, blokirali su pruge, svoju fabriku i svoje živote, ali je vlast ostala nezainteresovana za njihove probleme i sudbine. U pitanju je privatna fabrika koja je prodata slovačkom poslodavcu i država, kako kažu, tu ne može nikako pomoći. Država naravno nije učinila za radnike ni onaj minimum napora na šta je obavezuje zakon. U jednoj državi koja sebe naziva uređenom, nemoguće je ne uplaćivati poreze i doprinose godinama, a da nijedan državni organ na to ne reaguje i da ne postupa po zakonu. Tako nešto je moguće samo u državama poput Srbije u kojoj vladaju korupcija i bezakonje, gde državni organi ne reaguju ili su sve “nezavisne” institucije okupirane vladajućim partijskim kadrovima. Scenario sa Gošom je naša realnost, Srbija je Goša, jer mnogo radnika i preduzeća trenutno prolaze kroz iste ili slične muke, vrište i koprcaju se, mole za pomoć, preklinju, ali uzalud, lični interesi lokalnih naprednih vladara nisu u skladu sa interesima radnika, pa ni samog sistema. Premijerka glumi da su joj vezane ruke. U pravu je, vezali su joj ruke partijski šerifi koji su jači i od sudova i institucija jedne države.
Srbija je zemlja čiji vladari u proteklih 30 godina nastoje da kada dođu na vlast, svoju poziciju brže, bolje i jače učvrste i zabetoniraju. Bave se isključivo sobom, a ne potrebama građana. Da je stvar drugačija, kao što nije, vlast bi se aktivno bavila rešavanjem problema koji postoje u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji, infrastrukturi, i svim drugim oblastima. Ne bi nam se dešavale razne Goše, Savamale, helikopteri, novinarke koje kleče, a ni starlete se ne bi zapošljavale u ambasadama, nego na splavovima.

Foto: Magločistač

Takođe, subotičko Narodno pozorište se u 21. veku ne bi gradilo 10 godina, dok je Gradska kuća pre 110 godina izgrađena za svega dve godine. Posle više hiljada godina napretka u ljudskoj civilizaciji, život našeg seljaka i dalje zavisi od prirodnih nepogoda, suša i poplava, grada ili oluje. Kamioni bi saobraćali zaobilaznicom, famoznim Y krakom koji se, eto, gradi već 30 godina, a od Evropske unije nas ne bi delila više granica, već dobra volja. Da postoji političke volje, danas ne bi razni stranački kadrovi pompezno otvarali kružne tokove, autobuska stajališta i pružne prelaze, već bi to bio sastavni deo svakodnevnog rada gradske vlasti, koje nije potrebno posebno isticati presecanjem plave vrpce i poziranjem pred kamerama.
Da nam država, a ovih dana i Subotica, ne liče na naslovnice tabloida, one koje nazivamo radnicima u medijima, ponovo bi ih nazivali novinarima. Našoj deci više ne bi bili heroji i idoli razni kriminalci, pevaljke i starlete sa naslovnih strana, već bi se obrazovali, radovali se svojim dobro zasluženim diplomama, dobrom poslu i plati, a ne pasošu evropskih država sa kojima danas beže glavom bez obzira, za boljim životom i većim mogućnostima.
Da je Srbija normalna i uređena država, kriminalce bi odvozili sa lisicama na zglobovima, a gradonačelnici nam ne bi bežali od novinara na zadnje izlaze sudova, već bi bez pogovora polagali račune svojim građanima.
(Magločistač)

 04.09.2017

http://maglocistac.rs/dejan-hampelic-svi-smo-mi-radnici-gose-vladari-labani/

 

Kad novinarima prete klanjem

Pre nedelju dana na portalu Magločistača osvanuo je sledeći komentar: „ebo vam ja matere sa postenim covekom se zezate, KLACEMO VAS GO ZECEVE GOVNA JEDNA SUBOTICKA“, potpisan sa Mario. “Pošten čovek”, pretpostavlja se, odnosi se na gradonačelnika Subotice, g. Labana, koji se u široj javnosti samo nekoliko dana ranije “proslavio” sasvim sličnim pretnjama upućenim svom partijskom kolegi, koji je snimak dostavio medijima. Na pretnje novinarima reagovala su novinarska udruženja, slučaj je prijavljen policiji, a novinarka nezavisnog portala Magločistač Natalija Jakovljević Ivanić kaže da ove pretnje predstavljaju poruku svim mislećim građanima koji razmišljaju na drugačiji način.

“Kada imate vlast koja podstiče ovakav vokabular, ne osuđuje ga, kada nema reakcija vaših kolega novinara, građana, onda vam je jasno u kakvom društvu živimo i da se ovakve pojave, kojih je sve više u Srbiji, ne sakcionišu na adekvatan način… Država jasno šalje poruku da je ovakvo ponašanje okej”, tako Natalija Jakovljević Ivanić, novinarka nezavisnog portala Magločistač, koji je osnovan pre dve godine u Subotici kako bi na kritički način izveštavao o lokalnim temema, objašnjava da izostanak reakcije nadležnih zapravo podstiče ovakav odnos prema medijima i novinarima.

 

Novinarka Natalija Jakovljević Ivanić / Foto: Privatna arhiva

Kako je došlo do toga da vam se tako stravično preti? 

Pretnje smrću koje su se dogodile pre nekoliko dana inspirisane su autorskim tekstom jednog našeg sugrađanina “Svi smo mi radnici Goše, a vladari Labani”. Pretnje smo dobili u vidu komentara na naš portal oko 1 sat iza ponoći gde nam je zaprećeno da ćemo biti “zaklani kao zečevi” i da će “čizmama gaziti po našim krajnicima”. Zapravo, ovo nije samo poruka našem portalu, ovo je poruka svim mislećim građanima koji razmišljaju na drugačiji način, a koji nije u skladu sa razmišljanjima dotičnih komentatora. Inspiracija je naravno potekla takođe od pretnji u kojima je krajem avgusta učestvovao gradonačelnik Subotice Bogdan Laban (SNS) koji je pretio “čupanjem grkljana” i “betonskim cipelama” svom stranačkom kolegi Vladimiru Polovini koji je nakon tih pretnji audio snimak događaja prosledio medijima. Sa druge strane, kada od strane poltičara ne postoji odgovornost za sopstvene postupke, kada jedan gradonačelnik može da izađe na zadnji izlaz iz suda i da na taj način izbegne novinarska pitanja, kada se novinarima na konferencijama zabranjuje da postave pitanja prvom čoveku grada, koji je po funkciji obavezan da bude dostupan medijima, kada građani vide da nema ostavke, a ni smene nakon ovakvih izrečenih jezivih pretnji, onda neki time budu ohrabreni i misle da su pretnje smrću legitiman način “borbe” ili iskazivanja mišljenja koji se u našem društvu još uvek ne sankcioniše na adekvatan način. Na žalost, sve su to samo posledice jer prevencija ne postoji. Generalno, veliki broj građana je izgubilo kontakt sa realnošću, ne postoje sankcije za krivična dela, zakon ne važi za sve podjednako, sve je pod kontrolom vlasti… U javnosti se stiče utisak da se ona crvena linija, preko koje se ne ide, uvek samo spušta sve niže i niže. Pitanje je gde je onda dno i da li postoji uopšte granica.

Kako je raditi za medij koji kritički piše o aktuelnoj vlasti u Subotici?

Često se čini da je Magločistač jedan od retkih koji piše kritički o aktuelnoj vlasti u Subotici. Svaki dan vidimo da je problema sve više, ali drugi mediji o tome ne izveštavaju. Postoji prećutni dogovor između pojedinih lokalnih medija o tome da se ne izveštava o aktivnostima opozicije, da se ne istražuje rad gradske vlasti, da se ne otvaraju teške teme koje ne idu u korist aktuelnom režimu. Novinari i mediji pristaju na to jer su ucenjeni radnim mestima, novcem, podrškom putem medijskih konkursa, a sa druge strane, tu je i sluganjski odnos samih novinara i medija koji pristaju na to i koji se odavno ne bave svojim poslom, ne mešaju se u svoj posao, već se isključivo ponašaju kao PR agencije vlasti. Ovakvi mediji promovišu lokalne političare i njihove velike “uspehe”, fotografišu ih na svakom koraku, čak i plaćaju sadržaje na društvenim mrežama kako bi što veći broj građana pročitao neku vest u čijem fokusu je gradonačelnik ili nekakva davno započeta gradska investicija, izgradnja, šta god… Mediji nacinalnih manjina se opet ne mešaju i probleme “većine” i dobijaju instrukcije kako i šta pisati, pa samim tim dolazi i do ozbiljne getoizacije među ovim zajednicama, jer se svaka bavi sobom, a sa druge strane većina njih su u službi svojih lidera koji im uređuje dnevnik i vesti.

Gradska kuća u Subotici

Veoma je teško pisati o svim problemima, jer je nas malo u jednom mediju koji bi trebalo da pokrije mnogo više dešavanja. Moje kolege rade i na drugim mestima, pa je i zbog toga otežan svakodnevni rad. Većina posla najčešće pada na jednu osobu koja onda mora da se izbori sa svim tim aktivnostima. Iz tog razloga je naprosto nemoguće ovaj posao raditi na način na koji bi on trebao i mogao da se radi. Mi se zaista trudimo koliko god je to moguće. Problem nam prestavlja ljudstvo i nedostatak sredstava. Svako mora da traži alternativni način da zarađuje za hleb. U takvoj sam i sama situaciji. Došlo je vreme kada treba da poslažete prioritete u svom životu i da tačno znate šta i zbog čega radite, a da sa druge strane opet ostanete svoji. To su veliki izazovi, ali za sada ne postoji drugi, bolji način da se problemi reše. Naš medij ne aplicira na gradske konkurse, jer se ne slažemo sa načinom na koji se novac dodeljuje medijima, najčešće onima koji su bliski vlasti i zato što u komisijama ne sede stručnjaci iz oblasti informisanja već partijski poslušnici. Mi ne promovišemo vlast, niti nam bilo ko diktira o čemu treba a o čemu ne treba da pišemo. To ima cenu. Lokalna samouprava je gotovo potpuno zatvorena za naša pitanja pa smo prinuđeni da im se najčešće obraćamo putem zahteva za pristup informacija od javnog značaja. Recimo, gradonačelnik uopšte ne želi sa nama ni da razgovara, niti da nam daje izjave.

Kako se vi lično i vaše kolege osećate posle ovih pretnji?

Naša redakcija je ozbiljno shvatila ove pretnje i odmah smo se konsultovali sa kolegama u Novom Sadu i u Beogradu, nakon čega je NDNV prijavio slučaj policiji, a ja sam isti dan bila pozvana iz Kriminalističke policije u Subotici da dođem i dam izjavu. Za sada nema odgovora dokle se stiglo u ovom slučaju i da li je identitet osoba koje su pretile otkriven ili nije. Naravno da nije svejedno kada dobijete pretnje smrću. Međutim, naš posao je i dalje da pišemo i da, kada je neophodno, otvaramo “nezgodne” teme. Od toga nećemo odustati, jer je to suština posla kojim se bavimo. Ponašamo se kao novinari i radimo u skladu sa novinarskim kodeksom, nismo držači diktafona, niti zapisničari. Takvih ima svakako dovoljno.

Novinarka Natalija Jakovljević Ivanić / Foto: Privatna arhiva

Da li je podrška koju dobijaju mediji i novinari, koji su posebno ugroženi na lokalu, dovoljna? Šta bi se još moglo uraditi? 

Zaista smo dobili veliku podršku od kolega iz Novog Sada i Beograda, kao i od pojedinih stranih novinarskih organizacija i zahvalni smo na ovakvoj podršci. Na lokalu nas je pozvalo svega troje novinara, od kojih će samo jedan novinar da piše o slučaju za medij čije sedište nije naravno u Subotici. Lokalna samouprava ćuti, kolege iz lokalnih medija ćute. To je ono na šta smo i računali i uopšte nismo iznenađeni ovakvom reakcijom. Saopštenjima su se oglasila priznata novinarska udruženja u Srbiji i iz regiona, kao i pojedine opozicione stranke.

Kada bi se ovakve stvari sankcionisale od strane policije, kada bi lokalna samouprava osudila pretnje smrću novinarima, i ne samo novinarima, nego bilo kom građaninu, tada bi se i slobodni novinari osećali možda sigurnije. Kada imate vlast koja podstiče ovakav vokabular, ne osuđuje ga, kada nema reakcija vaših kolega novinara, građana, onda vam je jasno u kakvom društvu živimo i da se ovakve pojave, kojih je sve više u Srbiji, ne sakcionišu na adekvatan način. Vidite i sami šta se dešava drugim novinarima i istraživačkim novinarima u državi i kroz kakve pretnje prolaze vrlo često. Danas su na žalost nasilje i govor mržnje postali neodvojivi deo našeg društva koji se ne kažnjava i koji najčešće nema posledice što je veoma opasno, jer se građani samim tim ne osećaju sigurno i zaštićeno u državi u kojoj žive. Sa druge strane, država jasno šalje poruku da je ovakvo ponašanje okej. Jedan od razloga je i što vlast građane deli na naše i njihove što znači da svako ko nije sa njima, protiv njih je. Kritika je zabranjena. Takav odnos vlasti prema građanima već odavno ima posledice koje dugoročno neće doneti ništa dobro ni nama kao ni budućim generacijama koje to vide i koje se vaspitavaju u takvom duhu.

Inače, portal Magločistač je počeo sa radom marta 2015. godine, a osnivač portala je Udruženje građana Centar građanskih vrednosti (CGV) u Subotici. Portal su osnovali bivši novinari Radija Subotica, koji je danas privatizovan. Magločistač se prevashodno bavi lokalnim temama, ali i temama koje su od značaja na nivou Vojvodine i cele Srbije, kao i temama iz oblasti ljudskih prava, diskriminacije, temama nacionalnih manjina, govorom mržnje, kao i problemima u medijima. To je istovremeno i medij civilnog sektora, a bavi se i humanitarnim aktivnostima, poput prikupljanja pomoći za izbeglice ili problemom napuštenih životinja u gradu. Osim toga, Magločistač zajedno sa istraživačkim portalima poput VOICE-a, CINS-a i BIRN-a radi na istraživačkim tekstovima. A kako kažu, osnovno “oružje” koje koriste jesu  pitanja, jer pitanja čiste maglu.

http://www.istinomer.rs/clanak/2087/Kad-novinarima-prete-klanjem