Što je vlast ugroženija, ona će biti nasilnija i agresivnija
Izvor: sandipointe.com
Bogdan Laban, foto: Magločistač
Subotica nikada nije bila toliko u fokusu srpske javnosti, pa i regiona, kao ovih dana kada je
prvo grlo nešeg grada svom partijskom kolegi ponudilo betonske cipele i besplatan pregled krajnika.
Šta je tačno prethodilo i šta je pravi razlog dobro poznate svađe koja
se prošlog vikenda dogodila između gradonačelnika Subotice Bogdana
Labana i Vladimira Polovine, u pivnici jednog subotičkog hotela, samo
oni znaju i verovatno mi obični smrtnici potpunu istinu nikada nećemo
saznati. Razumnom i racionalnom posmatraču sa strane je jasno da tu nije
reč samo o plakatima koji su izlepljeni tokom noći u Subotici. Ima tu
mnogo više od toga i svima je jasno da gradonačelnik, svestan svoje
funkcije i situacije, sigurno nije ishitreno nudio svom kolegi te
betonske cipele i čupanje grkljana na svoj, eto, suptilan način. Bilo
kako bilo, ništa ga ne opravdava, jer iza svakog agresivnog napada na
drugu osobu krije se uverenje da smo bolji od njega, što neretko
predstavlja izraz gluposti ili ograničenosti. Preslušavši audio snimak,
dolazimo do zaključka kako vlast u Srbiji vodi „unutrašnji dijalog“ kao i
kako se obračunavaju međusobno oko zajedničkih koski.
Ne samo
što se funkcioneri vladajuće stranke ponašaju kao da su iznad zakona i
vladavine prava, već se i institucije primoravaju da prikrivaju njihove
postupke, a one nažalost na to i pristaju.
Vlast je u Srbiji iznad zakona,
svaki dan to vidimo na bezbroj primera, čitamo u naslovima ili osećamo
na sopstvenoj koži. Mi, obični građani smo tu nižerazredna bića i
zadovoljavamo se mrvama, taman da preživimo, kao da su oni birali nas a
ne mi njih, jer vlast i narod moraju biti u korelaciji, ne mogu jedni
bez drugih. Vlast gubi svaki smisao bez svojih podanika isto kao što je
svakom stadu ovaca potreban neki čobanin ili mađarski pulin. Vlast je
postala nasilna, a bojim se da bi, ukoliko se ovako nastavi, nasilje
moglo i eskalirati.
Što je vlast ugroženija, ona će biti nasilnija i agresivnija.
Videli smo to u nekoliko navrata u proteklim godinama i videćemo
ubuduće kako će se ponašati, ukoliko budu gubili vlast, kako će tada
izgledati poslednji trzaji naprednjačke hegemonije.
Ovaj unutrašnji sukob u partiji, očigledno moćniji od države, pokazuje na koji način oni rešavaju međusobne razmirice.
Priča o Labanu je zapravo slika ove vlasti.
Ako se na ovaj način ponašaju prema članu sopstvene stranke, šta mogu
očekivati obični građani koji to nisu ili drugačije misle? U
civilizovanom društvu u ovakvim ili sličnim slučajevima,
ostavka ili smena gradonačelnika se podrazumeva. U državi u kojoj postoji vladavina prava, tužilaštvo reaguje, jer pretnje smrću predstavljaju krivično delo.
Nije samo ova vlast nasilna, radilo se to i ranije, samo što je
danas nasilje postalo rutinska stvar. I ranije su neposlušni stranački kadrovi vaspitavani nasilno i sve se to zataskavalo.
I ranije su institucije ćutale i štitile partijske sluge i lokalne šerife. Da li bilo ko misli da će sada biti drugačije?
Izvor: rs.n1info.com (video screen shot)
Tu je i primer Goše koji je najprisutniji u šačici
nezavisnih medija u Srbiji. Nikada Smederevska Palanka nije bila toliko
“poznata” kao ovih meseci otkada radnici šinskih vozila u fabrici Goša
štrajkuju. Naime,
radnici Goše u proteklim godinama nisu dobijali platu, a radili su.
Nisu im uplaćivani porezi i doprinosi iako je poslodavac po zakonu
obavezan da to učini, a oni su i dalje radili, pa i bez zdravstvene
zaštite. Negde u isto vreme je tadašnji premijer Srbije izjavio da smo
neradnici i lenštine. Problem u Goši se u javnosti pojavio ove godine,
tokom predsedničke kampanje, kada je
jedan radnik izvršio
samoubistvo zbog užasnog materijalnog stanja u kojem se nalazio, a
ostali radnici su podstaknuti ovim događajem stupili u štrajk.
Gladovali
su, blokirali su pruge, svoju fabriku i svoje živote, ali je vlast
ostala nezainteresovana za njihove probleme i sudbine. U
pitanju je privatna fabrika koja je prodata slovačkom poslodavcu i
država, kako kažu, tu ne može nikako pomoći. Država naravno nije učinila
za radnike ni onaj minimum napora na šta je obavezuje zakon. U jednoj
državi koja sebe naziva uređenom,
nemoguće je ne uplaćivati poreze i doprinose godinama, a da nijedan državni organ na to ne reaguje i da ne postupa po zakonu. Tako nešto je moguće samo u državama poput Srbije u kojoj
vladaju korupcija i bezakonje, gde
državni organi ne reaguju ili su sve “nezavisne” institucije okupirane vladajućim partijskim kadrovima. Scenario sa Gošom je naša realnost,
Srbija je Goša,
jer mnogo radnika i preduzeća trenutno prolaze kroz iste ili slične
muke, vrište i koprcaju se, mole za pomoć, preklinju, ali uzalud,
lični interesi lokalnih naprednih vladara nisu u skladu sa interesima radnika, pa ni samog sistema.
Premijerka
glumi da su joj vezane ruke. U pravu je, vezali su joj ruke partijski
šerifi koji su jači i od sudova i institucija jedne države.
Srbija
je zemlja čiji vladari u proteklih 30 godina nastoje da kada dođu na
vlast, svoju poziciju brže, bolje i jače učvrste i zabetoniraju.
Bave se isključivo sobom, a ne potrebama građana.
Da je stvar drugačija, kao što nije, vlast bi se aktivno bavila
rešavanjem problema koji postoje u obrazovanju, zdravstvu, ekonomiji,
infrastrukturi, i svim drugim oblastima. Ne bi nam se dešavale razne
Goše, Savamale, helikopteri, novinarke koje kleče, a ni starlete se ne
bi zapošljavale u ambasadama, nego na splavovima.
Foto: Magločistač
Takođe,
subotičko Narodno pozorište se u 21. veku ne bi gradilo 10 godina, dok
je Gradska kuća pre 110 godina izgrađena za svega dve godine. Posle više
hiljada godina napretka u ljudskoj civilizaciji, život našeg seljaka i
dalje zavisi od prirodnih nepogoda, suša i poplava, grada ili oluje.
Kamioni bi saobraćali zaobilaznicom, famoznim Y krakom koji se, eto,
gradi već 30 godina, a od Evropske unije nas ne bi delila više granica,
već dobra volja. Da postoji političke volje, danas ne bi razni stranački
kadrovi pompezno otvarali kružne tokove, autobuska stajališta i pružne
prelaze, već bi to bio sastavni deo svakodnevnog rada gradske vlasti,
koje nije potrebno posebno isticati presecanjem plave vrpce i poziranjem
pred kamerama.
Da nam država, a ovih dana i Subotica, ne
liče na naslovnice tabloida, one koje nazivamo radnicima u medijima,
ponovo bi ih nazivali novinarima.
Našoj deci više ne bi bili heroji i idoli razni kriminalci, pevaljke i starlete sa
naslovnih strana, već bi se obrazovali, radovali se svojim dobro
zasluženim diplomama, dobrom poslu i plati, a ne pasošu evropskih država
sa kojima
danas beže glavom bez obzira, za boljim životom i većim mogućnostima.
Da je Srbija normalna i uređena država,
kriminalce bi odvozili sa lisicama na zglobovima, a
gradonačelnici nam ne bi bežali od novinara na zadnje izlaze sudova, već bi bez pogovora polagali račune svojim građanima.
(Magločistač)
Kad novinarima prete klanjem
Pre nedelju dana na portalu Magločistača osvanuo je sledeći
komentar: „ebo vam ja matere sa postenim covekom se zezate, KLACEMO VAS
GO ZECEVE GOVNA JEDNA SUBOTICKA“, potpisan sa Mario. “Pošten čovek”,
pretpostavlja se, odnosi se na gradonačelnika Subotice, g. Labana, koji
se u široj javnosti samo nekoliko dana ranije “proslavio” sasvim sličnim
pretnjama upućenim svom partijskom kolegi, koji je snimak dostavio
medijima. Na pretnje novinarima reagovala su novinarska udruženja,
slučaj je prijavljen policiji, a novinarka nezavisnog portala
Magločistač Natalija Jakovljević Ivanić kaže da ove pretnje
predstavljaju poruku svim mislećim građanima koji razmišljaju na
drugačiji način.
“Kada imate vlast koja podstiče ovakav vokabular, ne osuđuje ga, kada
nema reakcija vaših kolega novinara, građana, onda vam je jasno u kakvom
društvu živimo i da se ovakve pojave, kojih je sve više u Srbiji, ne
sakcionišu na adekvatan način… Država jasno šalje poruku da je ovakvo
ponašanje okej”, tako Natalija Jakovljević Ivanić, novinarka nezavisnog
portala Magločistač, koji je osnovan pre dve godine u Subotici kako bi
na kritički način izveštavao o lokalnim temema, objašnjava da izostanak
reakcije nadležnih zapravo podstiče ovakav odnos prema medijima i
novinarima.
Novinarka Natalija Jakovljević Ivanić / Foto: Privatna arhiva
Kako je došlo do toga da vam se tako stravično preti?
Pretnje smrću koje su se dogodile pre nekoliko dana inspirisane su autorskim tekstom jednog našeg sugrađanina
“Svi smo mi radnici Goše, a vladari Labani”.
Pretnje smo dobili u vidu komentara na naš portal oko 1 sat iza ponoći
gde nam je zaprećeno da ćemo biti “zaklani kao zečevi” i da će “čizmama
gaziti po našim krajnicima”. Zapravo, ovo nije samo poruka našem
portalu, ovo je poruka svim mislećim građanima koji razmišljaju na
drugačiji način, a koji nije u skladu sa razmišljanjima dotičnih
komentatora. Inspiracija je naravno potekla takođe od pretnji u kojima
je krajem avgusta učestvovao gradonačelnik Subotice Bogdan Laban (SNS)
koji je pretio “čupanjem grkljana” i “betonskim cipelama” svom
stranačkom kolegi Vladimiru Polovini koji je nakon tih pretnji audio
snimak događaja prosledio medijima. Sa druge strane, kada od strane
poltičara ne postoji odgovornost za sopstvene postupke, kada jedan
gradonačelnik može da izađe na zadnji izlaz iz suda i da na taj način
izbegne novinarska pitanja, kada se novinarima na konferencijama
zabranjuje da postave pitanja prvom čoveku grada, koji je po funkciji
obavezan da bude dostupan medijima, kada građani vide da nema ostavke, a
ni smene nakon ovakvih izrečenih jezivih pretnji, onda neki time budu
ohrabreni i misle da su pretnje smrću legitiman način “borbe” ili
iskazivanja mišljenja koji se u našem društvu još uvek ne sankcioniše na
adekvatan način. Na žalost, sve su to samo posledice jer prevencija ne
postoji. Generalno, veliki broj građana je izgubilo kontakt sa
realnošću, ne postoje sankcije za krivična dela, zakon ne važi za sve
podjednako, sve je pod kontrolom vlasti… U javnosti se stiče utisak da
se ona crvena linija, preko koje se ne ide, uvek samo spušta sve niže i
niže. Pitanje je gde je onda dno i da li postoji uopšte granica.
Kako je raditi za medij koji kritički piše o aktuelnoj vlasti u Subotici?
Često
se čini da je Magločistač jedan od retkih koji piše kritički o
aktuelnoj vlasti u Subotici. Svaki dan vidimo da je problema sve više,
ali drugi mediji o tome ne izveštavaju. Postoji prećutni dogovor između
pojedinih lokalnih medija o tome da se ne izveštava o aktivnostima
opozicije, da se ne istražuje rad gradske vlasti, da se ne otvaraju
teške teme koje ne idu u korist aktuelnom režimu. Novinari i mediji
pristaju na to jer su ucenjeni radnim mestima, novcem, podrškom putem
medijskih konkursa, a sa druge strane, tu je i sluganjski odnos samih
novinara i medija koji pristaju na to i koji se odavno ne bave svojim
poslom, ne mešaju se u svoj posao, već se isključivo ponašaju kao PR
agencije vlasti. Ovakvi mediji promovišu lokalne političare i njihove
velike “uspehe”, fotografišu ih na svakom koraku, čak i plaćaju sadržaje
na društvenim mrežama kako bi što veći broj građana pročitao neku vest u
čijem fokusu je gradonačelnik ili nekakva davno započeta gradska
investicija, izgradnja, šta god… Mediji nacinalnih manjina se opet ne
mešaju i probleme “većine” i dobijaju instrukcije kako i šta pisati, pa
samim tim dolazi i do ozbiljne getoizacije među ovim zajednicama, jer se
svaka bavi sobom, a sa druge strane većina njih su u službi svojih
lidera koji im uređuje dnevnik i vesti.
Veoma
je teško pisati o svim problemima, jer je nas malo u jednom mediju koji
bi trebalo da pokrije mnogo više dešavanja. Moje kolege rade i na
drugim mestima, pa je i zbog toga otežan svakodnevni rad. Većina posla
najčešće pada na jednu osobu koja onda mora da se izbori sa svim tim
aktivnostima. Iz tog razloga je naprosto nemoguće ovaj posao raditi na
način na koji bi on trebao i mogao da se radi. Mi se zaista trudimo
koliko god je to moguće. Problem nam prestavlja ljudstvo i nedostatak
sredstava. Svako mora da traži alternativni način da zarađuje za hleb. U
takvoj sam i sama situaciji. Došlo je vreme kada treba da poslažete
prioritete u svom životu i da tačno znate šta i zbog čega radite, a da
sa druge strane opet ostanete svoji. To su veliki izazovi, ali za sada
ne postoji drugi, bolji način da se problemi reše. Naš medij ne aplicira
na gradske konkurse, jer se ne slažemo sa načinom na koji se novac
dodeljuje medijima, najčešće onima koji su bliski vlasti i zato što u
komisijama ne sede stručnjaci iz oblasti informisanja već partijski
poslušnici. Mi ne promovišemo vlast, niti nam bilo ko diktira o čemu
treba a o čemu ne treba da pišemo. To ima cenu. Lokalna samouprava je
gotovo potpuno zatvorena za naša pitanja pa smo prinuđeni da im se
najčešće obraćamo putem zahteva za pristup informacija od javnog
značaja. Recimo, gradonačelnik uopšte ne želi sa nama ni da razgovara,
niti da nam daje izjave.
Kako se vi lično i vaše kolege osećate posle ovih pretnji?
Naša
redakcija je ozbiljno shvatila ove pretnje i odmah smo se konsultovali
sa kolegama u Novom Sadu i u Beogradu, nakon čega je NDNV prijavio
slučaj policiji, a ja sam isti dan bila pozvana iz Kriminalističke
policije u Subotici da dođem i dam izjavu. Za sada nema odgovora dokle
se stiglo u ovom slučaju i da li je identitet osoba koje su pretile
otkriven ili nije. Naravno da nije svejedno kada dobijete pretnje smrću.
Međutim, naš posao je i dalje da pišemo i da, kada je neophodno,
otvaramo “nezgodne” teme. Od toga nećemo odustati, jer je to suština
posla kojim se bavimo. Ponašamo se kao novinari i radimo u skladu sa
novinarskim kodeksom, nismo držači diktafona, niti zapisničari. Takvih
ima svakako dovoljno.
Novinarka Natalija Jakovljević Ivanić / Foto: Privatna arhiva
Da li je podrška koju dobijaju mediji i novinari, koji su posebno ugroženi na lokalu, dovoljna? Šta bi se još moglo uraditi?
Zaista
smo dobili veliku podršku od kolega iz Novog Sada i Beograda, kao i od
pojedinih stranih novinarskih organizacija i zahvalni smo na ovakvoj
podršci. Na lokalu nas je pozvalo svega troje novinara, od kojih će samo
jedan novinar da piše o slučaju za medij čije sedište nije naravno u
Subotici. Lokalna samouprava ćuti, kolege iz lokalnih medija ćute. To je
ono na šta smo i računali i uopšte nismo iznenađeni ovakvom reakcijom.
Saopštenjima su se oglasila priznata novinarska udruženja u Srbiji i iz
regiona, kao i pojedine opozicione stranke.
Kada
bi se ovakve stvari sankcionisale od strane policije, kada bi lokalna
samouprava osudila pretnje smrću novinarima, i ne samo novinarima, nego
bilo kom građaninu, tada bi se i slobodni novinari osećali možda
sigurnije. Kada imate vlast koja podstiče ovakav vokabular, ne osuđuje
ga, kada nema reakcija vaših kolega novinara, građana, onda vam je jasno
u kakvom društvu živimo i da se ovakve pojave, kojih je sve više u
Srbiji, ne sakcionišu na adekvatan način. Vidite i sami šta se dešava
drugim novinarima i istraživačkim novinarima u državi i kroz kakve
pretnje prolaze vrlo često. Danas su na žalost nasilje i govor mržnje
postali neodvojivi deo našeg društva koji se ne kažnjava i koji najčešće
nema posledice što je veoma opasno, jer se građani samim tim ne osećaju
sigurno i zaštićeno u državi u kojoj žive. Sa druge strane, država
jasno šalje poruku da je ovakvo ponašanje okej. Jedan od razloga je i
što vlast građane deli na naše i njihove što znači da svako ko nije sa
njima, protiv njih je. Kritika je zabranjena. Takav odnos vlasti prema
građanima već odavno ima posledice koje dugoročno neće doneti ništa
dobro ni nama kao ni budućim generacijama koje to vide i koje se
vaspitavaju u takvom duhu.
Inače, portal
Magločistač je počeo sa radom marta 2015. godine, a osnivač portala je
Udruženje građana Centar građanskih vrednosti (CGV) u Subotici. Portal
su osnovali bivši novinari Radija Subotica, koji je danas privatizovan.
Magločistač se prevashodno bavi lokalnim temama, ali i temama koje su od
značaja na nivou Vojvodine i cele Srbije, kao i temama iz oblasti
ljudskih prava, diskriminacije, temama nacionalnih manjina, govorom
mržnje, kao i problemima u medijima. To je istovremeno i medij civilnog
sektora, a bavi se i humanitarnim aktivnostima, poput prikupljanja
pomoći za izbeglice ili problemom napuštenih životinja u gradu. Osim
toga, Magločistač zajedno sa istraživačkim portalima poput VOICE-a,
CINS-a i BIRN-a radi na istraživačkim tekstovima. A kako kažu, osnovno
“oružje” koje koriste jesu pitanja, jer pitanja čiste maglu.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése