– prošlost i sadašnjost –
Belgrádban
a Forum za etničke odnose [Etnikai
kapcsolatok fóruma] szervezésében június 25-én kerekasztal beszélgetés
tartottak Szerbia és Magyarország kétoldalú kapcsolatai, Szerbia kisebbségi
politikája és az európai integrációk címmel.
Tóth László nyugalmazott újságíró a beszélgetésre az alábbi írást készítette, amit
utóbb a (hon)lap rendelkezésére bocsátott.
Manjinska
tema na našem terenu pojavila se posle I
svetskog rata, završenog Versajskim mirom. Za Srbe on je značio ostvarenje sna o ujedinjenju u jednu državu. Za Mađare
to je bila najveća tragedija i kraj
njihove 1000 godišnje istorijske države.
Iz te suprotnosti nastalo je iskustvo o manjinskom problemu kakvim ga danas znamo. Ono se dopunjavalo u vreme Kraljevine, u ratnim godinama od
1941-1945, u komunističkom period u znaku Tita i posle njega, pod Miloševićevim
režimom i posle njega. Manjinskim pravima svako je nešto dodavao ili oduzimao
U vreme kada su ga počeli upoznavati nova država je i za Srbe i za Mađare bila potpuna novost. Srbi su u nju ušli sa 22,4 odsto gubitka muške
populacije u ratu na strani pobednika i
očekivali priznanje koje bi im osiguralo opstanak. To je moglo biti samo u Vojvodini .
Bila je to situacija u kome se, figurativno rečeno, narod sa stečenom državom
bez zemlje naselio na teritoriji naroda sa zemljom i izgubljenom državom.
Srbima kao pobednicima uz teritorije pripale su i manjine
koje su morali primiti. U
poražene novi status je uneo zebnju i
strah. Veliki etnički debalans je bio
prvi problem s kojim se nova država
suočila. Odmah se počeo i rešavati sa ciljem da se svom narodu najbrže obezbedi
fizički opstanak, a istovremenom osigura i bezbednost nove države. To se
postizalo dinamičmim doseljavanjem, dodelom zemlje kroz agrarnu reformu, sa
kućom i okućnicom, izgradnjom naselja u
graničnom pojasu prema Mađarskoj, promenom
sastava stanovništva. Od 1918. do
1925. na razne načine, najčešće od proterivanja,
broj Mađara se smanjio za 45.000.
Prinudno se suzio prostor
upotrebe mađarskog jezika, na osnovne škole
do 4 razreda, na kulturne ustanove i
kod kuće, kao i imperativom na javnim mestima „govori državni jezik”. Vredi
se setiti reči osnivača Radikalne stranke Jaše Tomića, po kome država i društvo
moraju poštovati ono po čemu se narodi razlikuju, iznad svega jezik. U
celini Kraljevina je donela demađarizaciju
svih domena života, i potiskivanje onoga što se nazivalo „mađarski kulturni
mentalitet”.
Žalbe dvojice uglednih predstavnika
Mađara, Nikola Pašić je 1922.
nazvao „sitničavim zamerkama” i
rekao im da u odnosu na „teške okolnosti
pod kojima su Mađari ušli u zemlju, ne iznenađuje ako se neki slučajevi
nelojalnosti moraju suzbiti”. Vrhunski politički eufemizam velikog maga srpske
politike. Kad se član delegacije vratio u Sombor, šef policije ga nazvao
kukavicom i pretio mu proterivanjem. Prijem kod Pašića značio je i polaznu tačku politike koja u
raznim varijantama dodiruje suštinu
manjinske politike u Srbiji do danas. Mađari
su Pašiću izneli želju da se uključe u normalni politički život svoje nove države na predstojećim izborima sa
svojom partijom. „Šta će vam to!” Pašić
im nije baš tim rečima odgovorio, ali je ideju dvojice uglednih Mađara skrenuo na kolosek po kome
se, konceptualno, što se tiče Vojvodine, i dalje kreće. Objasnio im je da
Mađari u Vojvodini svoje ambicije mogu
ostvariti kroz Radikalnu stranku, a ne
svojom partijom na nacionalnoj osnovi. Narednih godina po tom pitanju na scenu
je stupila i Demokratska stranka. Mađarska manjina je postala, kako je neko
primetio, „bogata udavača” o čiji se „glasački miraz” nadmetalo obećanjima.
Radikali sa brojem poslaničkih mesta, proširenjem prava upotrebe jezika, dok su
demokrati mamili uveravanjima da će i mađarsku sirotinju uključiti u agrarnu
reformu, proširiti školsku mrežu na maternjam jeziku. U tom rasponu mađarska
politika u Vojvodini je tražila svoj samostalni put.
Na
prve izbore 1923. Mađari nisu izašli. Ne samo zato što se nisu mogli pripremiti
nego su i velike šupljine u biračkim spiskovima naterali da odustanu. Do prvih
izbora stigli tek 1925., kada se od 65.000 mogućih glasača, na izbore osmelilo manje od 25.000.
Razjedinjeni Mađarski kandidati dobili su nešto preko 11.000 glasova, ni jedan
dovoljno da bude i izabran. Godine 1927. su, pod okriljem Radikala, dobili 8 mesta u
Pokrajini i dva u Parlamentu u Beogradu. Sve se to dešavalo u ambijentu
velike sumnjičavosti u lojalnost mađarske manjine koja je, po oceni
profesora Kasaša, bila „prisutna u celom međuratnom periodu”. Rešenje
se videlo u tri moguće varijante.
- U okviru
međunarodnih obaveza davati im najmanje moguće,
- Kao okorele teritorijalne revizioniste,
samo ih sila i strogost mogu dovesti u
red.
- Treba ih raseliti na Kosovo i u Makedoniju
.
Rat
Rat je dramatično promenio status oba
naroda. Posle ulaska mađarskih trupa u Bačku 11. aprila 1941. najvažnije
bilo da se u najkraćem roku etničko
klatno vrati na stanje pre Trianona. „Povratak na hiljadugodišnje granice”, kako je Horti pokušao da oplemeni
katastrofu, četiri meseca nakon svog potpisa na Ugovor o večnom prijateljstvu
sa Jugoslavijom (10. decembar 1940). Ugovor je potpisao i premijer Teleki Pal
ali on nije mogao podneti sramotu gaženja date reči i ubio se. Usledilo je brutalno proterivanje svih Srba koji nisu rešili
status boravka u Bačkoj do 31. oktobra 1918. U domove proteranih kolonista
stizala je bez zemljaška sirotinja Sekelja
iz Bukovine i Čangova iz Moldavije. Agrarna reforma iz 1918. kojom je
kolonistima bilo podeljeno 53.000 jutara zemlje, je poništena, na korist novodoseljenih. Posle nepune tri godine
sve su morali napustiti. U ovom ratnom periodu bilo je drastičnog obračuna sa svim vidovima otpora,
posebno oružanog, sa masakrom civila
u Čurugu, Žablju, Mošorinu, Novom Sadu i drugim mestima. Posle Oslobođenja usledila je žestoka odmazda.
Titov period i posle
Mađarska manjina je u posleratni period
ušla pod velikim kompleksom krivice zbog II svetskog rata. Taj period treba
podeliti na dva dela. Prvi, Titova era i godine posle njega, i drugi, sa Miloševićem i posle njega. Među
njima je bitna razlika, kako po odnosu
prema manjinama daleko više po tretmanu
Vojvodine, zavičaju najvećeg broja
manjina u Srbiji. Tito je najpre strogo upozorio manjine koje ne smatraju
Jugoslaviju svojom zemljom a zatim je rekao da „moramo transformisati
Jugoslaviju tako da se oni ovde kod kuće osećaju”. Milovan Đilas je bio
konkretniji: „Ne može se svaki Mađar
smatrati odgovornim za ono što su Horti i Salaši radili”. Pod parolom „bratstvo-jedinstvo” Tito je
pokušao privoleti manjine na saradnju. U Novom Sadu je 9. juna 1945. na inicijativu partijskih
organa, formiran sportski klub „Egység”
za mađarsku omladinu iz Novog Sada, sa Telepa. U to vreme koncentracioni logor u Bačkom Jarku za Mađare
proterane iz Čuruga, Žablja i Mošorina, kao kolektivnih krivaca za
pokolj Srba u tim selima 1942. još je bio u funkciji. Sportski život u „Egység”-u bila je i pogodnost da se na oku drže mladi u gradu
teško opterećenom racijom 1942. i odmazdom posle završetka rata. Kasnije,
kada se ocenilo da napetost popušta, zaključilo se da nije dobro isticati etničku
posebnost u sportu i „Egység” se rasformirao. Uspon manjina Mađara i drugih se
pokušavao obezbediti političkim
metodama, „po ključu” se moglo doći
do dobrih položaja. Sve se moglo uz
jedan uslov – ni reči o
zbivanjima za vreme Vojne uprave u Vojvodini od oktobra 1944. do prvih meseci 1945. Ta tema se, ipak, načela i u Vojvodini i u Mađarskoj.
Godine 1966., posle smene moćnog šefa
tajnih službi Aleksandra Rankovića, Buranj Nandor novinar „Magyar Szó-a”,
računajući da to donosi i slobodu govora,
1967. objavio je knjigu o stradanjima Mađara u Senti. Kada se za nju saznalo, po hitnom postupku celo izdanje
je fizički uništeno, a on, pod velikim pritiscima, odustao je od opasnog posla pisanja. U Mađarskoj Čereš Tibor je objavio priču jednog svedoka o likvidaciji
181 Mađara u Bezdanu. Izazvala je revolt u
Jugoslaviji. Kasnije, 1992. pojavila se njegova knjiga „Hideg napok” (Hladni dani) o raciji u Novom Sadu. Kako je rekao, očekivao je da će neki srpski
pisac nešto na tu temu napisati. Mediji su ovde komentarisali da je Čerešova
knjiga samo zakasnelo buđenje savesti o zločinu
Mađara. Ovom temom se značajno bavio istoričar Mesaroš Šandor. Dobio
je uvid u tajne dokumente o
likvidacijama Mađara. Krajem 80-tih novinar „Magyar Szó-a” Matuška Marton
nastavio je istraživanja i objavio više knjiga. Godine 1990 prva mađarska politička partija VMDK tražila
je da se naučno priđe obradi mađarskih stradanja.
U mađarskim književnim krugovima 60-tih
godina pokrenula se živa umetnička aktivnost, sa pitanjem „čiji je pisac u
Vojvodini, da li je on mađarski pisac
ili jugoslovenski”. Jednom uglednom intelektualcu iz tog doba smetao je izraz „nacionalna
manjina” i predlagao je da se u Ustav unese
„mađarski, rumunski govoreći jugoslovenski građanin”. Čuveni časopis „Új Sympozion”, sa redakcijom mladih
avangardnih pesnika u Novom Sadu, svojim estetsko-avangardnim tekstovima, bio
je melem i za disidentske intelektualce
u Budimpešti pod blokovskom stegom. Ima ničim
dokumentovanih mišljenja da je
taj prodor Partija tolerisala, kako bi
pokazala stvaralačku
prednost jugoslovenskog socijalizma
nad blokovskim. U časopisu nikada nije
objavljen tekst o stradanjima Mađara 1944/45. Ukinut je kada se ocenilo da
zadire u teme koje se tumačile kao osporavanje vodeće uloge Partije U ono vreme, za mnoge Mađare u Mađarskoj, Jugoslavija je po slobodi mišljenja i putovanja već bila u
Evropi.
Pomirenje
Najznačajniji period problematike mađarske manjine u Srbiji vezan
je za proceduru ulaska Srbije u EU. Ona
je zahtevala čistu stranicu legitimacije
o prošlosti, bez selektivnog pristupa
istoriji, prestanak više decenijskog
prećutkivanja stradanja Mađara. Do spektakularne najave velikog preokreta došlo
je 23. juna 2013. u Čurugu, uz prisustvo predsednika Srbije
Tomislava Nikolića i Mađarske Ader
Janoša. Čurug je određen kao mesto gde
se na drastičan način ispoljilo zlo i sa jedne i sa druge strane... Na
stradanja Srba podseća muzej u centru sela,
u nekadašnjem Magacinu za žito
gde je januara 1942 pobijeno više stotina Srba, a spomenik Mađarima podignut je na mestu ukopa pobijenih
Mađara 44/45. To je finansirala Vlada Srbije, a Muzej Vlada Mađarske. Usledile su zaveti da će se poništiti
kolektivna krivica mađarskih žitelja
Čuruga, Žablja i Mošorina i na hiljade drugih nevinih, koji su posle rata olako proglašavali ratnim zločincima
i po kratkom postupku ih likvidirali, uz
naknadno ispisane presude. Uz to
očekivao se odgovarajući gest obostranog praštanja kao bitnog postulata
hrišćanske vere, na čemu se, uz
blagoslov Pravoslavne crkve i baziralo pomirenje. Mađari su to učinili. Sa srpske strane to je izostalo, verovatno
kao deo tradicionalne naracije „mi nemamo za šta da se pravdamo”. Premijer
Vučić je u Subotici 2014., za Dan mrtvih, tu prepreku zaobišao argumentom da se „ne može ratnim
zločincem smatrati devojčica od sedam godina za koju se sigurno zna da je tada ubijena”. Premijer je njenu potresnu
sudbinu upotrebio kao formulu praštanja, izvinjenja i pokajanja, uz reči da
„mi svi u Srbiji Mađare želimo da vidimo kao naše ljude, kao što želimo da i oni na Srbiju gledaju kao
na svoju zemlju”. Te reči
dopunjuju ono što su o mađarskoj manjini rekli Nikola Pašić 1922. i Tito,
indirektno, 1945. Uz Vučičeve benevolentne reči lako se da zamisliti pokroviteljski gest raširenih ruku, čiji se
puni značaj može ceniti ako se
podsetimo šta je na tu temu pre 20-tak
godina, u jeku ultra nacionalističke euforije, tadašnji Vučićev politički
mentor ponudio – Mađarima jedan sendvič
za put, a Slovacima dva, pošto oni dalje treba da idu.
Sadašnje stanje
Sadašnje stanje manjinske
problematike u Srbiji obeleženo je činjenicom da ona u bitnim elementima više
ne spada u nadležnost Pokrajinske vlade. Nekoliko podataka govore o umanjenom
interesu za tu temu. Odnos prema manjinama se pomalo pretvara u jednu vrstu retorike
namenjene za briselske uši. Posle izbora, u republičkom parlamentu ima
četiri mađarska poslanika, u pokrajinskom osam, plus 5, 6 pomoćnika ili
zamenika pokrajinskih sekretara. Nekada je u
Novom Sadu pp grada
bio Mađar. Danas na 13.000 glasača
to se ne može ni očekivati. Aktuelni mađarski politikum se troši u napadima na
Pastora, jer je ostao predsednik parlamenta sa većinom onih koje je do nedavno
žestoko napadao. Pastor je previše iskusan političar da ne zna zašto je to
uradio. Utoliko teže deluje upadljivo nastojanje
da njegova partija VMSZ (SVM) kontroliše
mađarske medije, odnosno jedini dnevni list na mađarskom „Magyar Szó”,
gde je čak 14 novinara na udaru. Tu kao da se VMSZ inspiriše merama
kojima se sada lomi novinarska kičma RTV-a,
sa repertoarom nalik na onaj iz Miloševićevog doba.
Pravosuđe je oblast u koju svaki
građanin želi da veruje i da oseti da je zaštićen. U Novom Sadu u Opštinskom sudu ima nekoliko
mađarskih sudija, u Prekršajnom sudu jedan.
O stanju u sudstvu govori i
stambeni spor u Novom Sadu sa manjinskim elementom koji traje preko 16
godina.
Stanje u oblasti rehabilitacije optuženih
za ratne zločine i restituciju
konfiskovane imovine je nedovršen proces. U okružnom sudu u Novom Sadu postoje
podaci za 1383 spora od novembra 2011 do kraja juna 2016. Od tog broja 1059 se odnose na konfiskovanu
imovinu. Nedostupni su podaci o etničkom obeležju spora.
Taj pristup je razumljiv, ali on ne štiti stranku ponižavajućih grubosti. „Znaš
ti šta ti je deda radio!” – tako je dočekana unuka koja je želela da podnese
molbu za rehabilitaciju svog dede. I odustala je.
Izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti
ulazi u sferu velike diskrecije. Novom Sadu se ne može saznati koliko Mađara
radi u javnim ustanovama, koliko ima
mađarskih studenata, profesora, da li neko u osnovnoj ili srednjoj školi fakultativno uči mađarski.
Zna se
da mađarska vlada sa 17.000 forinti mesečno (nešto preko 4.000
dinara) pomaže školovanje 23.753
mađarske dece svih uzrasta od zabavišta do fakulteta. U promociji
multietničkih odlika grada i Srbije i, u
okviru toga Pokrajine, zapaža se estetsko preuređenje Novog Sada za kandidaturu
kao evropski glavni grad kulture. Lepo, ali je na 30-tak km u Žablju
urušeni krov skoro 200 godina stare katoličke crkve, u punoj arhitektonskoj
harmoniji i simetriji sa pravoslavnom crkvom u strogom centru sela,
već više godina čeka spas i od gore i od dole.
Naučno istraživanje prošlosti u okviru
zajedničke Komisije Akademije nauka Mađarske i Srbije, koje su podržali i prethodni predsednici Srbije i Mađarske, Boris Tadić i Sólyom László, polako zamire, kao da se i jedna i
druga strana umorila. Mezei Žužana, naučni saradnik Komisije, strahuje da to znači prestanak daljeg traganja za masovnim
grobnicama u Vojvodini i Srbiji, a može se obezvrediti i ogromna dokumetacija o
85.000 žrtava sa imenom i prezimenom i drugim podacima. Znači li to da znanje, u nedostatku sredstava
i zainteresovanosti, ustupa mesto zaboravu kao pogodnijem leku za prošlost,
pogotovo ako ona uključuje i naraciju druge strane?
U
celini misao velikog istoričara Tukidida
važi i za ovo područje: „Moćni rade sve što
mogu, dok slabi
propate sve što moraju”.
Tot Laslo
2016. 07.
15.
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése