Novi Sad je, kako nadležni vole da se pohvale, grad festivala. Jun plus Novi Sad jednako Zmajeve dečje igre. Ali, vidi vraga! Gde je bina? Gde je razglas? Gde je stolica? Gde su Igre?
Na Trgu slobode ima muzike, ali bine ni od korova. Nakon ozbiljne potrage, na kojoj bi nam pozavideli Dora i Čizmica, nalazimo binu zbijenu među kućicama sa kožnom galanterijom, vinima, medom, slatkišima, suhomesnatim i ostalim roštiljskim delicijama, neposredno pored ringišpila. Ne, ringišpil nije deo scenografije ZDI, već pripada horor priči koja se Novosađanima servira poslednjih godina, a koja se svodi na to da je trg mesecima zakrčen kućicama/kioscima u kojima možete kupiti svašta nešto. S vremena na vreme, menja se tabla sa nazivom događaja. I neko uzima keš.
U Zmaj Jovinoj ulici, kod spomenika čuvenom pesniku, postavljeno je par klupa sa tablama za crtanje, dok će na Trgu Republike bine biti tek poslednjih dana festivala. Nigde brojnih manjih pozornica na kojima su se deci predstavljali vršnjaci iz vrtića i škola iz različitih krajeva Vojvodine, pa i Srbije. Na tim binama nekada su svoje prve korake počinjali brojni, danas afirmisani, novosadski muzičari i ostali umetnici. Nema ni čuvene džinovske stolice sa Branimirom, na kojoj najmlađi pobeđuju svoje prve treme i recituju stihove, šarmom koji razoružava i najveće namćore.
Istine radi, programom Igara planirana su brojna dešavanja, ali ona su „proterana“ iz centra, pa čak i iz Novog Sada. Umesto u Zmaj Jovinoj ulici i na centralnim trgovima, najveći deo programa odvija se u zatvorenom prostoru (u bibliotekama u Novom Sadu i Sremskoj Kamenici, Dečjem selu u Kamenici, Kulturno informativnom centru u Futogu, školama, Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode, galerijama…). Pored toga, brojna dešavanja počinju već od 10 sati prepodne. Pitanje za organizatore je kako su zamislili da deca vide bilo šta od programa kada su u to vreme u školama i vrtićima, a roditelji na poslu? Poslednje tačke počinju u 18 časova, iako tada konačno mine vrućina i daleko je prijatnije biti na ulici.
Nagradna igra za decu – pronađite binu!
Ne znam čije su Zmajeve nečije igre. Očigledno je da dečje nisu, jer su ona naterana da se skrivaju po kuloarima, da tragaju za programom umesto da u njemu učestvuju. I umesto da centar odzvanja dečjom grajom, cikom i vriskom, pesmama i duhovitim dosetkama u duhu Zmajeve poezije, umesto da deca budu glavne zvezde tih nedelju dana, neko je smislio da se Zmajeve dečje igre utope, utišaju, da budu nevidljive. Valjda da ne bi ometale sedače u prepunim baštama, od kojih ne možeš normalno proći ulicom, i kvarile posao ugostiteljima? I bezbrojnim divljim prodavcima balona i ostalih drangulija kvaliteta made in PRC.
Profit je važniji od dece, reći će neko. Ipak, da profit nije najjači, demonstrirano je 23. aprila, na Dan vojske Srbije. Tada su, setiće se Novosađani, tenkovi četiri dana stajali pred Katedralom. Trg je bio prazan, kućice/kiosci sklonjeni.
Šta to znači? Za decu nema mesta, a za tenkove ima? Jer deca ne mogu da posluže za mahnito pumpanje patriotskog ponosa (čuj mene kurčenje), onako kako to mogu sveže prefarbane krntije? U sadejstvu sa tabloidima koji, u pauzi državnih udara, najavljuju dolazak još modernijih rasklopljenih krševa iz nekadašnjeg SSSR-a. Krntija koje služe za zbijanje u nacionalni tor i pokazivanje mišića komšijama iz regiona. Da, deca to ne mogu i ne treba da rade. Treba da budu bolja od nas, ali mi im to ne dozvoljavamo.
Ne bih da upirem prstom, ne znam ko je kriv. Možda su organizatori naprasno zaboravili kako se festival organizuje, možda im je savetovano da se ne petljaju previše u svoj posao, možda opet nekom čiki u haljini smeta buka, možda grad nije izdvojio dovoljno novca, možda ovo, možda ono, možda… Iskreno, i ne zanima me.
Ono što me zanima i što treba izgovoriti glasno je sledeće – ovaj grad ne voli decu. Pored nedostatka vrtića i igrališta, pri nestašici iole ozbiljnog sadržaja za naše najmlađe sugrađane, neko je smislio da im treba pokvariti i festivali čija slava daleko prevazilazi kasabu u koju se Novi Sad, vrlo napredno, pretvara proteklih godina. Da neće Čika Jova da nam iskvari decu? Ne brinite, nije nas koji smo ga čitali, neće ni vas koji niste, pogotovo neće decu. A, ako ovo nije niko smislio, ako se događa spontano tokom „zlatnog doba“ u kom živimo, onda je situacija još strašnija.
Šta je sledeće? Da se Zmajeve dečje igre održavaju po kućama? Pa da se deca tamo, uz pomoć roditelja, upoznaju s likom i delom slavnog pesnika, čitaju njegovu poeziju, crtaju inspirisani njome, organizuju neku plesnu ili recitatorsku tačku, a onda o tome obaveste organizatore festivala ili PR službu Grada Novog Sada? Da su se lepo proveli u svoja četiri zida?
Elem, da se manemo visoke politike. Na sledećim lokalnim izborima moj glas ima onaj ko obeća da će u prvoj godini mandata vratiti stari sjaj Zmajevim dečjim igrama. Da će glavnu binu vratiti tamo gde joj je mesto – ispred crvene zgrade na uglu Zmaj Jovine i Dunavske. Tamo gde je spomenik koji mora biti sastavni deo pozornice. Da Čika Jova Zmaj bude učesnik sopstvenog festivala, a ne skrajnut kao slučajni prolaznik, jer su tako odlučile neke druge čike.
Dalibor Stupar
(Autonomija)
06 Jun 2018
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése