Ako i kada – a potrajaće – aktuelni režim bude suštinski i dubinski poražen, onima koji dođu na čelo države nakon toga ostaće razvaljene i razmrvljene institucije, duboko podeljeno društvo po mnogo osnova, i ruševine od države, koja je po vertikali – od skupštine stanara do Skupštine Srbije, Vlade Srbije i pravosuđa – bila upregnuta da obezbedi uzdizanje i nedodirljivost jednog čoveka i kruga poslušnih ljudi oko njega.
U
petom veku pre nove ere, antička Atina doživljavala je svoj procvat.
Tokom više od 30 godina, vojskovođa, državnik i govornik Perikle bio je
centralna ličnost i lider atinskog polisa, a period njegove vladavine
naziva se još i zlatnim dobom Atine: Atina je postala finasijski i
kulturni centar za sve grčke državice.
Atina je u zlatnom dobu izgradila Partenon na Akropolju, a Srbija je u zlatnom dobu izgradila pevajuću fontanu na Slaviji; Atina
je imala Sokrata, Srbija je imala Marijana Rističevića; Atina je imala
Fidiju, Srbija Milutina Folića; Atina je imala Herodota, a Srbija Marka
Atlagića; u Atinu su se slivala sredstva celog pomorskog Delskog
saveza, zahvaljujući kojima je Atina postala najveća pomorska sila svog
vremena, a Srbija je promašila u planiranju, pa imala suficit u budžetu.
Foto: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević
Ali, pogrešno bi bilo zaključiti da su ova poređenja argument da period Vučićeve vlasti u Srbiji nije bio zlatno doba Srbije (predsednik koristi ponekad i drugu, sličnu, metaforu: zlatne godine). Evo i zašto.
Vučićeva
vlast u jednom, drugom ili trećem obliku (PPV, premijer, predsednik)
jeste obeležena nečim nesvakidašnjim za Srbiju u prethodnih nekoliko
decenija: javne finansije su uređene fiskalnom konsolidacijom, u saradnji sa MMF-om, fiskalni deficit je prešao u suficit, i, uz par ugrađenih “mina“
(nereformisana državna preduzeća, EPS naročito, rastući
spoljnotrgovinski deficit, eventualne obaveze prema penzionerima zbog
smanjenja penzija), trebalo bi da ovakva stabilna situacija potraje.
Međutim,
uprkos što se događaju “prvi put u novijoj istoriji“, da li uređene
javne finansije čine Vučićevu vladavinu “zlatnim dobom“ i “zlatnim
godinama“? Ni u kom slučaju, kao što je takvom ne čine ni prosečne plate od oko 400 evra (među najnižima u Evropi), koje ne prima 2/3 formalno zaposlenih građana (i za koju je u februaru 2018. bilo moguće kupiti oko 2/3 potrošačke korpe: prosečna zarada je bila 47.819, a prosečna korpa 70.169,5 dinara).
Da
li Vučićevu vladavinu “zlatnim dobom“ čini pretpostavljeni rast od 4
odsto u narednih 4-5 godina? Dabogme da ne – najpre, jer on nije
izvestan (podsetimo, rast za 2017. bio je planiran na 3-3,5 odsto, a bio
je samo 1,9), niti je u bilo kom slučaju impresivan: u periodu 2000-2008, svake godine privredni rast bio je daleko iznad tih 4,5 odsto, što se sada prikazuje kao neverovatnim (a još uvek nedostignutim) rezultatom.
Uostalom,
ako je rast od 4 odsto “zlatno doba“, kakvo je to onda doba u Kini u
poslednjih par decenija? Platinasto? Dijamantsko? Ili, ne moramo tako
daleko, ’ajmo u komšiluk: Rumunija je 2016. imala rast BDP-a od 4,8 odsto, a u 2017. čak 6,9 odsto. Postoji li iko ozbiljan ko bi rekao da je Rumunija u zlatnom dobu?
Napokon, takvom je ne čini “papirno“ smanjenje stope nezaposlenosti u proteklih nekoliko godina – na pitanja i sumnje Fiskalnog saveta u zvaničnu statistiku nema relevantnih odgovora.
Ovako
je bilo na početku prošle godine. Od tada je privreda Srbija porasla za
1,9 odsto, a privreda Rumunije za 6,9 odsto. / Ilustracija: Istinomer
Pa zašto i otkud onda tvrdnja iz naslova da period Vučićeve vladavine jeste zlatno doba Srbije?
Zbog onoga što će doći posle nje.
Slučajno ili ne, Vučić je “zlatno doba“ ograničio na period 2018-2022, što je u jednom ranijem intervjuu
i godina (ova potonja) za koju je vezao svoje povlačenje iz vlasti
(jer, po njegovim rečima, niko neće moći da ga pobedi, nego će sam da
ode).
Bez ikakve sumnje – jer neće biti
potrebnog pritiska ni unutar države, niti iz inozemstva – poražavajući
trendovi Vučićeve vlasti nastaviće se i do 2022. godine, a, deluje, i
još mnogo godina nakon toga.
Udarničkim radom naprednjaka, čiji je Vučić i dalje šef, parlament je sveden na karikaturu,
koja služi svemu – sprdnji, osećaju sramote, nelagodnosti,
rezigniranosti – osim onome čemu bi trebalo: da bude predstavničko telo
svih građana Srbije, u kome se kritički razmatraju potezi izvršne
vlasti, i suštinski razgovara o zakonima koji oblikuju državu.
Dalje,
udruženim udarničkim radom Vučića, naprednjaka i televizija sa
nacionalnom frekvencijom (na čelu sa javnim servisom), iz javnosti je
proteran svaki iole ozbiljniji disonantan glas u odnosu na vladajuću
doktrinu i “vjeruju“ aktuelne vlasti. Isto se može reći i za većinu
štampanih medija. Svako drugačije mišljenje je nepoželjno i manje ili više progonjeno – važi i za medije i za nevladin sektor.
Takođe, udruženim udarničkim radom Vučića i naprednjaka, u kombinaciji sa neumećem postojećih ostataka opozicije, maltene sve opozicione stranke i pokreti svedeni su ispod cenzusa: njihova snaga, njihov položaj i njihov uticaj sveden je na snagu, položaj i uticaj nekakvih neonacista u nekakvoj ozbiljnoj zapadnoj zemlji.
Ujedno, gotovo sve (Poverenik se još uvek drži) nezavisne institucije su ili pasivizirane ili moralno korumpirane (na primer, Agencija za borbu protiv korupcije),
ili izvrnute naglavačke (poput REM-a, čije se postojanje sada uglavnom
svelo na to da odbiju svaku pritužbu na rad Pinka i Hepija i da aktivno učestvuju u kampanji na strani naprednjaka, i to u predizbornoj tišini).
Treća
grana vlasti – pravosuđe – preći će iz lošeg u gore stanje, ukoliko
budu usvojene promene Ustava poslate Venecijanskoj komisiji. U prevodu,
iz politički kontrolisanog, preći će u još više kontrolisano stanje.
Sve
ovo radi se sa vrlo jasnim – i praktično već ostvarenim – ciljem
arbitrarne vlasti jednog čoveka i grupe ljudi oko njega, bez bilo kakve
mogućnosti za njihovom odgovornošću i praktično ustanovljenom
nekažnjivošću za svakoga ko je podoban. Ukratko – partijska ili, kako
piše u Strategiji EU za Zapadni Balkan, “zarobljena država“.
Foto: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević
Kraj atinskog “zlatnog doba“ obeležili su izbijanje kuge (od koje je umro i Perikle) i početak Peloponeskog rata, u kome je Atina poražena tako da više nikad ne bude ono što je bila tokom petog veka pre nove ere.
I Francuska je imala svoje “zlatno doba“, tzv. Belle Époque. Na kraju tog perioda, izbio je do tada najstrašniji sukob koji je svet do tada video, Prvi svetski rat.
Ako
i kada – a potrajaće – aktuelni režim bude suštinski i dubinski
poražen, onima koji dođu na čelo države nakon toga ostaće razvaljene i
razmrvljene institucije, duboko podeljeno društvo po mnogo osnova, i
ruševine od države, koja je po vertikali – od skupštine stanara do
Skupštine Srbije, Vlade Srbije i pravosuđa – bila upregnuta da obezbedi uzdizanje i nedodirljivost jednog čoveka i kruga poslušnih ljudi oko njega.
Zato ovo jeste “zlatno doba“. Jer, neće Srbiju pogoditi epidemija kuge, niti će izbiti novi svetski rat, ali je sigurno: biće sve gore. I u tom smislu, u odnosu na ono što Srbiju čeka u narednim godinama, aktuelni trenutak biće ta lepa, divna prošlost.
A
zbog toga, osim sintagme “zlatno doba“, jednako dobro Srbiju opisuje i
ona druga, koju Vučić voli da rabi: “zlatne godine“. Naime,
kolokvijalno, zlatnim godinama smatraju se – duboka starost i penzija. A
poznato je čime se penzija završava: smrću. To sledi i Srbiji, nakon,
uz par godina izuzetka, tri decenije temeljnog i sistematskog razvaljivanja i društva i države od strane njenih političkih elita.
Radmilo Marković
26 May, 2018
Naslovna fotografija: FoNet/Vlada Srbije/Slobodan Miljević
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése