Az „1389” nevű szélsőséges nacionalista szerb mozgalom két évvel ezelőtt megtartott Délvidék-ellenes tüntetése (fotó: T. Lovreković, alo.rs)
Az érvényben levő szerb alkotmány a szerbek kétszeres: nemzeti és polgári privilégiumait emeli ki.
Erre mutatott rá Julijan Tamaš, az
Újvidéki Egyetem Bölcsészettudományi Karának tanára a Vajdasági Klub
Tanácsának Újvidéken megtartott ülésén.
Beszédében egyebek között kiemelte, hogy
Szerbia – miközben azt a látszatot igyekszik kelteni, hogy az
európaiság útjára lépett – mindent megtesz annak érdekében, hogy
eltávolodjon Európától.
Ennek következményeként
Vajdaságban is az, ami európai volt, gyorsított ütemben balkanizálódik,
utalt rá Tamaš.
Továbbá kihangsúlyozta, hogy Szerbiában lobbi csoportok által zajlik az állami intézmények elszerbesítése.
Az aktuális hatalom a kisebbségpolitikáját a Vajdaságban élő nemzeti
közösségek anyaországaival kötött megállapodások alapján alakítja.
A hatalmat immár csak egy nép “funkcionális analfabétái” gyakorolják, és kizárólag őket illeti meg a gazdagodás privilégiuma,
ami teljesen nyílt és gátlástalan formát öltött még a Milovišević és
Šešelj uralma alatt, persze az elszegényedett nép kárára, mondta Tamaš,
majd feltette a kérdést:
Vajon ismer-e valaki olyan oligarchát, aki a nemzeti kisebbségek soraiból került ki? (Mi
ismerünk délvidéki magyar oligarchákat: a VMSZ-es csúcskáderek és
köreik között találhatók, de értjük a kérdés lényegét – F. F.)
Hozzáfűzte:
a délszláv háborúkban elesettek között kicsi azoknak a száma, akiknek “ić”-re végződött a vezetékneve,
de ugyanakkor az ún. harcosnyugdíj igénylői között szinte kizárólag “ić”-re végződő vezetéknevű személyek találhatók.
A Vajdaság autonómiájának
megszüntetéséhez vezető miloševići “antibürokrata forradalom vívmányait”
kihasználta a Milošević után következő összes politikai garnitúra,
szögezte le Julijan Tamaš.
(danas.rs nyomán)
https://delhir.info/2019/12/15/delvidek-balkanizaciojanak-hanyatlasanak-okai-es-megnyilvanulasai/
Balkanizacija Vojvodine
Opšte poznate životne istine svakodnevno su nam pred očima i nema potrebe ponavljati ih.
Takve
su dublje životne istine: danas Srbija sve čini da se navodno
evropeizuje, a faktički, praktično, čini da u Evropu nikada ne uđe. I
ono što je bilo od Evrope u Vojvodini, balkanizuje se, praksom korak
napred, dva koraka unazad.
Kratko,
na delu je istorijska regresija. Svoju državnost temelji, nakon raspada
antifašističkih tekovina Drugog svetskog rata, na vizantijskoj staroj
Srbiji, kraljevini Nemanjića i svetosavlju kada je prvo primila krunu iz
papskih ruku, da bi postala kraljevina, a potom na Dušanovoj carevini,
despotovinama, kneževinama; pa opet kraljevini i, nakon Berlinskog
kongresa 1878. kada Vojvodina nije deo Srbije; tzv. aneksiji Vojvodine
Srbiji 1918. da bi danas aktuelna vlast govorila o „priključenju“
županija južne Ugarske Kraljevini SHS; od 1928. o Kraljevini Jugoslaviji
i Aleksandru od Jugoslavije kao ujedinitelju, u stvari, na mađarskim
iskustvima o akulturaciji i asimilaciji slovenskih manjina u
civilizacijski superiornu mađarsku naciju.
Pokazalo
se da kralj Aleksandar nije južnoslovenski ujedinitelj, kako to tvrdi
Vuk Drašković, već srpski hegemon koji malobrojne slovenske zajednice,
zajedno sa Nemcima i Mađarima, prevodi u status nacionalnih manjina, a
crkvu – do tada opštenarodnu – stavlja u podanički položaj prema
svetovnoj vlasti. Razdvajanje države od crkve danas jeste civilizacijska
tekovina, ali ne i u Srbiji. Crkvi je vraćen politički uticaj na
svetovnu vlast ukoliko to aktuelnoj svetovnoj vlasti odgovara.
Pitamo se: kojim je to društvenim institutima omogućena istorijska regresija Srbije danas?
Najkraći
odgovor bio bi: aktuelnim Ustavom; postavljanjem nauke u položaj
sluškinje politike; srbizacijom državnih institucija u Srbiji preko lobi
grupa; zatiranjem kreativne pameti; promenom manjinske politike
aktuelnih vlasti po modelu nagodbi Srbije sa matičnim državama
nacionalnih manjina u Vojvodini koje su ekonomski dovoljno snažne da
mogu finansirati svoje manjine u Vojvodini; dovođenjem vojvođanskog
starosedelačkog srpskog življa u stanje apatije odnosno građana drugog
reda. Krenimo redom:
1. Aktuelni Ustav definiše Srbiju kao državu srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
U
početku već naglašava se dvostruka privilegija Srba, nacionalna i
građanska, uz to u dve asimetrične pokrajine bez prava na međunarodni
subjektivitet pokrajina. Umesto tekovine antifašističke borbe o
pozitivnoj diskriminaciji nacionalnih manjina, umesto načela bratstva i
jedinstva uvodi se načelo srpskog kalauza kojim više nisu na vlasti i
„funkcionalno nepismeni“ svih nacionalnih zajednica, nego samo jednog
naroda, srpskog, koji će nakon propasti SFRJ jedino moći da koristi
privilegije države za bogaćenje što će postati transparentno u vreme
Miloševićeve i Šešeljeve vlasti, bezobzirno, čak i na osiromašenju
sopstvenog naroda.
Znate
li nekog tajkuna pripadnika nacionalnih manjina? Ja ne znam. A ko je
ginuo u ratu u kome „Srbija nije učestvovala“ postaje očigledno kada
pogledate spiskove prezimena – najčešća su ona koja nisu na „ić“. Sada
ti koji nisu učestvovali u ratu, a iz Srbije su i na „ić“ su, traže
boračke penzije?! Uz to: zašto je ukinuta Vojvođanska akademija nauka i
umetnosti u koju su birani po kriterijumima SANU u ono vreme zaista
vodeća imena nauka i umetnika Vojvodine? Zašto je Vojvodini uskraćena
zakonska mogućnost bavljenja naukom, a to je omogućeno svakoj firmi ili
gradu u Vojvodini i Srbiji?
Tekovine
Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ u ukidanju autonomije
Vojvodine kapitalizovale su sve birokratske političke garniture nakon
Miloševića, čak su ih još bezobzirnije ojačale.
2.
Umesto da politika bude produžena izvršna ruka nauke, nauka postaje
sluškinja politike kao nekada što je filozofija bila sluškinja
teologije. Omogućio je to tzv istorijski redukcionizam. Iz sume svih
činjenica što ih sadrži određena studijska situacija, biraju se poželjne
činjenice za potkrepljivanje unapred smišljene za politiku poželjne
hipoteze i nakon toga izvode proizvoljni zaključci, pojednostavljene ili
falsifikovane „naučne“ istine.
Uz
to koriste se metodologije jednih naučnih disciplina i primenjuju prema
potrebi politike tako da se dobijaju razne politički upotrebljive
„kaše“. Po načelu Papove adjunktivne teoreme tajnim glasanjem dve budale
nadglasaju jednog pametnog i to je privid institucionalne demokratije,
umesto da se preciznim zakonima smanjuju mesta neodređenosti u
društvenim naukama i institucijama.
3.
U institucijama, srpskim koliko i manjinskim, a posebno srpskim,
aktuelne vlasti na finansijski i politički uticajna mesta imenuju ljude
lojalne aktuelnim vlastima. Ti ljudi, obično su to grupe od pet/šest
isturenih, dele pare sebi, objavljuju sebi knjige, prave izložbe,
koncerte, biraju projekte, nagrađuju se međusobno. Lobi grupe nose u
sebi svoje zavičaje i njih i u Vojvodini afirmišu, zanemarujući prostor u
kome žive.
Primer
je Matica srpska. Formirali su je kreativci i mecene orijentisani na
unitarnu Srbiju, na srpsku sabornost, ali njihova dela potopljena su u
poetiku prostora, ovog što ga nazivamo vojvođanskim. Danas u Matici
srpskoj dominira crnogorsko/hercegovačka lobi grupa. Među sobom izdelila
je već sve postojeće nagrade, pa izmišljaju nove; stvaraju se preko
noći nove privatne ili nevladine organizacije i njima dele ogromne svote
novca od ionako bedno finansirane kulture. U Matici srpskoj više nemate
nijednog uticajnog člana na jakoj poziciji koji je starosedelačkog
porekla.
Manjine
su potpuno getoizirane i isključene iz Matice srpske, saterane u svoj
geto, i tako getoizirane više se ne štampaju, ne nagrađuju na državnom
nivou (i do sad je to bivalo retko, ali bivalo), upućene sami na sebe,
osim ako snažnije matične države nisu preuzele brigu o svojim manjinama,
kao što su Mađarska i Slovačka učinile. Oko Brankovog kola grupisana je
krajiško/ojkačka lobi grupa.
U
Društvu književnika Vojvodine apstraktni modernisti. U Novom Sadu novi
zavičajci sa anonimnim novim „kreativcima“, nikom poznati. Samo su
izvorni vojvođanski naučnici i umetnici ostali bez institucija
finansijske podrške.
Nakon
smrti V. Petrovića, A. Tišme, M. Antića, B. Ivkova, M. Markova, B.
Kalavarisa, vojvođanski kreativci više nisu u javnosti vidljivi, svedeni
na privatne radne prostorije. Poetiku prostora Vojvodine neguju još
samo manjinski naučnici, pisci, slikari, muzičari, posebno oni sa
finansijski snažnijim matičnim državama. Na primer, rusinska manjina,
koja ni sama ne zna čija je, pre tri godine primala je tri miliona
dinara za izdavačku delatnost; već sledeće godine dvesta hiljada;
poslednje sto hiljada, a mesta na pokrajinskom štandu Sajma knjiga 2019.
za njena skromna tri izdanja nije ni bilo mesta.
4.
Sistematski republičke, pokrajinske, gradske i lokalne vlasti zatiru
pamet. Nelojalni naučnici i umetnici šalju se u prevremene penzije, još u
radnoj kondiciji isključeni su iz sistema finansiranja svoje osnovne
delatnosti da ne bi kritički mislili i osporavali lažne ili
falsifikovane istorijske „istine“ ili svakodnevice.
Umesto
ljudima u radnoj kondiciji, na vrhuncu znanja i kreativnosti, novac za
nauku i umetnost deli se deci koja još ne znaju ni osnovne prirodne
zakonitosti a ne da procenjuju validnost društvenih tendencija. I to se
opravdava brigom da deca na vreme „zavole“ nauku, a za to vreme primer
im daju roditelji koji svakodnevno dokazuju da se napreduje u društvenom
statusu lojalnošću stranci na vlasti ili muvanjem.
Umesto
jednopartijskog sistema, u kome se ipak znalo kako se može napredovati,
i pameću ne samo poslušništvom, umnožavaju se muvatori i prevaranti
različitih stranaka koji se smenjuju na vlasti ali nemoralni primeri se i
dalje kapitalizuju. Grade se objekti po kojima će političari biti
upamćeni, a ne projekti koji šire trajna opšta dobra. Ozbiljna kultura
se ismeva, život se svodi ne samo na TV nego i rijalitije koje živimo u
stvarnosti. Čovek se namerno sluđuje da ne misli na bedu koja ga
okružuje.
Osnovni
problem je što Vojvodina ne može da se izbori u Srbiji ni za jednu
posebnu izbornu jedinicu, a nije reč o pravu države Mađarske ili Srbije
nad njenom državnom pripadnošću. Reč je o elementarnim ljudskim pravima.
Živimo svakodnevnu stvarnost kao kič, stabilizaciju u laži.
Julijan
Tamaš je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu u penziji,
akademik Nacionalne akademije nauka Ukrajine u Kijevu i Vojvođanske
akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu
Izlaganje na sednici Saveta Vojvođanskog kluba 7. novembra 2019. u Novom Sadu
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése