Iz današnje
perspektive posmatrano, takozvana rekonstrukcija
Vlade, samo je detalj iz šireg plana uspostavljanja autoritarne vladavine
Aleksandra Vučića. Obuhvat i konačni cilj te vladavine očito podrazumeva
nekoliko faza, koje vredi navesti po dosadašnjoj i očekivanoj hronologiji: a)
stavljanje koalicionih partnera pod potpunu, javno demonstriranu, kontrolu, b)
izmeštanje stvarne vlasti iz oficijelnih institucija, c) preuzimanje vlasti od
strane "bočnih" i partijskih organa vlasti, d) zatvaranje svih kanala
informisanja koji nisu pod kontrilom državnih i paradržavnih
institucija/organizacija, e) osvajanje potpune vlasti u Vojvodini, f) ukidanje
Vojvodine kao pokrajine.
U razradi ovih tvrdnji,
ima smisla ići korak po korak. Prvi
korak bi moralo biti podsećanje da u procesu rekonstrukcije svake vlade glavnu reč
vodi Premijer, kao osoba koja ima mandat za sastavljanje vlade. Premijer
najavljuje rekonstrukciju, objašnjava razloge za nju, kao i principe na kojima
će se zasnivati. Rekonstrukciju vlade nekad prati i izmena u kratkoročnim i
srednjoročnim planovima/prioritetima, dok se izmene dugoročnih
planova/prioriteta sprovode na izborima.
U našem slučaju,
rekonstrukciju vlade je najvaljivao, obrazlagao i objašnjavao Aleksandar Vučić,
koji je po funkciji "prvi potpredsednik Vlade". Po važećem Ustavu Republike Srbije, kao i po
važećem Zakonu o Vladi - funkcija "prvi
potpredsednik vlade" - ne postoji. Ova funkcija je "na mala
vrata" uvedena Poslovnikom Vlade. Time je, na osnovu internog akta, uvedena nova fukcija koju ni Zakon o
Vladi ni Ustav ne poznaju, što postaje ozbiljan problem tek kada nosilac te funkcije iskorači iz njenih
okvira i učini je oficijelnom i dominantnom. To je, ujedno, oprobani nedemokratski način za uspostavljanje dominacije organa ili
nosioca funkcija koji nikada nisu jasno definisani kao organi vlasti. Možda
je upravo ovaj detalj najbolja ilustracija situacije u kojoj se nalazimo. Čovek
koji se predstavlja i koga i domaća i strana javnost prihvataju kao "Prvog
potpredsednika vlade", u suštini je uzurpirao poziciju predsednika Vlade,
što i pozicija i opozicija, kao i javnost - prihvataju.
Druga stvar, koja je, po slovu Zakona, još ozbiljnija je prekoračenje
nadležnosti Aleksandra Vučića kao potpredsednika Vlade. Naime, u Zakonu o
Vladi, doslovno stoji: " Predsednik Vlade
određuje potpredsednika Vlade koji ga zamenjuje za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika
Vlade, izuzev ovlašćenja na predlaganje izbora
ili razrešenja člana Vlade". U maločas
pomenutom Poslovniku Vlade stoji formulacija koja je drugačija od one u Zakonu,
ali se u pogledu "rekonstrukcije Vlade" svodi na isto: "Predsednik
Vlade odlukom određuje jednog
potpredsednika Vlade za prvog potpredsednika Vlade , koji ga zamenjuje za
vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev
ovlašćenja na predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade...". U oba
slučaja se ističe da potpredsednik, makar bio i "prvi" nikako ne može
da predlaže izbor ili razrešava članove Vlade. Ističe se i da on ima pravo da zamenjuje
predsednika Vlade samo kada je odsutan ili sprečen da vrši svoju funkciju.
Ako to imamo u vidu, legitimno je da se pitamo gde je to Dačić ovih
dana/nedelja/meseci, ali i šta ga to sprečava da obavlja svoju dužnost
predsednika Vlade. Postaje jasnija i cela ujdurma sa Vučićevom
"uzdržanošću" u vreme smene Dinkića, što će reći da je on i te kako svestan da
(makar formalno) ON ne sme nikog, ni direktno ni indirektno, da smenjuje. Gde
smo, onda sa Stros Kanom, Mlađanim Krstićem i Guzenbauerom? Ko, ili Šta, daje pravo Vučiću da te ljude
predlaže, da imenuje ministre za odstrel i uzdizanje, da mesecima podiže teziju
oko rekonstrukcije Vlade u medijima i u javnosti? Najmanje je važno što će
Dačić, kao marioneta sopstvenog pomoćnika ("prvog potpredsednika"),
pred Skupštinom formalno izgovoriti te predloge za imenovanja ministara.
Suštinski je važno to što su oficijelne
nadležnosti izmeštene, što uvek ukazije na vaninstitucionalnu vlast, nad kojom niko nema kontrolu. U prilog
tome su i istupi ministarke Mihajlović, gradonačelnika Novog Sada i drugih
funkcionera SNS, koji očito usmeravaju javno mnenje ka rešenjima koja suvereno
najavljuju, iako ni jedno od tih rešenja
ne spada u njihovu nadležnost. Tako se gradonačelnik Novog Sada ne bavi
bezbednošću, nezaposlenošću, niti ostalim gorućim problemima Novog Sada, već
"visokom politikom", gde mu je očiti prioritet rušenje aktuelne
pokrajinske vlasti.
Vučić je, tako,
izuzetno preciznim planiranjem, Tomislava Nikolića izmestio iz procesa bilo
kakvog odlučivanja jer mu je dao da se igra Predsednika (bez suštinskih
ovlašćenja), koristeći to kao argument da ga ukloni i sa čela SNS. Isto tako
precizno, odstranio je iz procesa odlučivanja u Vladi koalicione partnere, svoje
kolege potpredsednike, kao i članove Vlade, ali i samog predsednika, koji
jedini direktno pred Skupštinom snosi odgovornost za rad Vlade.
Zašto je to
uopšte važno u ovoj ludoj zemlji iz koje je, po mnogima, jedino pametno -
otići? Možda prosto zato da pametno odreagujemo na ujdurmu koja se odvija
paralelno sa ovim "mic-po-mic" preuzimanjem vlasti jednog čoveka.
Pri tome,
mislim na mrcvarenje Javnog servisa Vojvodine. Kao što je pokrajinska vlast
umrtvljena finansijskim iscrpljivanjem od strane Republike, tako se i Javni
servis Vojvodine iscrljuje prvo finansijski, da bi se uskoro Pokrajina optužila
da ne vodi računa o svom javnom servisu. Nakon toga, Javni servis Vojvodine će,
ili biti osuđen na lagano odumiranje, ili će, pod pritiskom Brisela biti sveden
na minimum koji formalno zadovoljava EU: ostaće programi na jezicima
vojvođanskih manjina, dok će program na srpskom jeziku biti postepeno ukinut,
kao značajna (stvarna, a još više potencijalna) prepreka ka potpunoj medijskoj kontroli
"srpske" javnosti u Vojvodini, bez koje bi ukidanje Vojvodine kao
pokrajine išlo znatno teže.
Pri tome, Vučić
je, za sada, uspeo da poništavanje pokrajinske vlasti predstavi javnosti kao
"rušenje Pajtića". Imajući u vidu njegovu sklonost ka dugoročnom
planiranju, "igrankama sa Zakonom i Ustavom", kao i očitu alavost
prema vlasti, logično je pretpostaviti da mu cilj nije Pajtić, niti bilo ko iz pokrajinskog rukovodstva. Cilj mu je - potpuno izbrisana Vojvodina.
Računica je jednostavna i čudovišna: jednu
pokrajinu je izgubio, drugu će da
"osvoji". Drugim rečima,
kao što je umeo da od, formalno malo značajne, funkcije "prvog
potpredsednika Vlade" napravi ključnu figuru vlasti, jasno je da lako može
od pokrajinskih organa u koje bi bili imenovani njegovi ljudi napravi
marionetske organe, kojima lako može pasti na pamet i da se samoukinu.
Imajući te neke
detalje u vidu, čini se da bi bilo dosta uputno da se vojvođanske stranke
pogledaju u ogledalo (što pre) i da zejednički krenu u odbranu ono malo
oficijelnog identiteta Vojvodine koji nam je još preostao.
Jer, ako ne odbranimo ovo što imamo, teško da
ćemo uspeti da osvojimo ono što još uvek nemamo.
Prvi test za
sve nas je sudbina javnog servisa Vojvodine. Hoćemo li samo pisati saopštenja,
ili ćemo preduzeti nešto konkretno?
dr Branislava Kostić
Autorka je predsednica
Vojvođanskog kluba
Nincsenek megjegyzések:
Megjegyzés küldése